Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

prof. dr Livija Cvetićanin: Mi smo svet!

Prema najnovijim istraživanjima rađenim na američkom Univerzitetu u Stanfordu, Livija Cvetićanin rangirana je među 1,5% najznačajnih naučnika sveta. Ona je sve uradila. Razgovor s ovakvim ljudima, međutim, uvek pokrene pitanje: Jesmo li i mi, kao društvo i kao pojedinci, uradili sve što smo mogli?

 

Postoje one situacije kada nam u kuću uđe neki viđen gost. S jedne strane drago nam je što je odabrao baš nas. A s druge, uvek smo u strahu da li ćemo mu uzvratiti kako treba. Nekako tako osećali smo se dok smo razgovarali sa Livijom Cvetićanin. Zadovoljni zbog prilike koju imamo, a opet s lakom nelagodnošću izazvanom činjenicom da ovakvi ljudi, uprkos svemu, rade potpuno van medijskih i javnih reflektora, te da možda o njima ne znamo sve što bi trebalo.

 

Profesor, istraživač, dobitnik najprestižnijih nagrada u oblasti kojom se bavi… a opet bez javne prepoznatljivosti koja bi iole bila u skladu s ovako besprekornom biografijom! Od mnogih ljudi čijem intelektu treba verovati, čuo sam da ovako nešto mnogo govori o nama kao društvu. Mnogo više nego o vama kao pojedincu. Slažete li se s ovim razmišljanjem? Da li vam je žao što vaš, i rad vaših kolega, nema i javnu verifikaciju, izvan one u naučnim krugovima?

U današnje vreme mediji, internet, društvene mreže… kao tekovine tako zvane treće industrijske revolucije vezane za IT, diktiraju kriterijume za formiranje javnog mnjenja i stvaraju uslov za javnu prepoznatljivost. Da bi se privukla pažnja širokog auditorijuma na ono što se želi nametnuti, uz biografiju obično idu i neki skandali i pikantne priče, koje bude znatiželju gledalaca i slušalaca. Sigurno je da u tu grupu javnih ličnosti ne spadaju ni profesori, a ni istraživači. Naučnike karakterišu osobine koje često nisu primamljive za mlad svet, a tu pre svega moram pomenuti uporan rad. Život uz mnogo rada i odricanja nije uzor velikoj većini ljudi, a pogotovo ne mladima. Ne postoji želja kod mladih da se odriču mnogo čega da bi sebi možda jednog dana obezbedili javnu prepoznatljivost u nauci. Pitate me da li mi je žao što nemam adekvatnu javnu verifikaciju? Dok sam bila mlađa, za mene je to nepriznavanje predstavljalo bolno saznanje da ono čime se mukotrpno bavim i u čemu postižem uspeh ostaje nezapaženo. Smatram da bi javno priznanje i pohvala u tom trenutku predstavljale veliki podstrek za moj rad i motiv za još intenzivnije traganje za rezultatima u naučnom radu. Međutim, danas, u ovim godinama, tome ne pridajem više nikakvog značaja. Svesna sam da nauka kojom se bavim ne može biti od interesa za široke narodne slojeve. Ono što me čini srećnom, i što svakog naučnika čini ponosnim, jeste to što sam dobila pravu verifikaciju u naučnim krugovima koji se bave istom oblašću kao i ja. To sam, na sreću, ostvarila. Pozvana sam da držim predavanja u Međunarodnoj školi mehanike u Udinama, koja predstavlja jedinstvenu školu te vrste u Evropi, a koja okuplja doktorande i postdoktorande iz celog sveta. Ovog leta ukazana mi je čast da budem jedna od šest predavača na Međunarodnoj školi nelinearne dinamike namenjene mladim naučnicima iz celog sveta. Dobijam pozive da držim uvodna i plenarna predavanja i predavanja po pozivu na mnogim međunarodnim i domaćim skupovima, recenzent sam mnogih prestižnih časopisa, član uređivačkog odbora međunarodnih časopisa sa impakt faktorom. Moji radovi su visoko citirani, što znači da su uvažavani i da su od koristi naučnicima za njihova dalja istraživanja. Posebno priznanje za mene predstavlja činjenica da se metod koji sam razvila pojavljuje u literaturi pod mojim imenom „Cveticanin method“.

 

Današnjim mladim ljudima, pre svega mislim na visoko obrazovane, izgleda neverovatno da neko sa takvim profesionalnim referencama, poput vaših, čitavu karijeru, dugu gotovo 45 godina, veže za samo jednu instituciju. Šta vas je motivisalo za ovakvu odluku?

Iako u radnoj knjižici piše da sam ceo radni vek radila na jednom mestu i to na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, svoju delatnost i radno mesto sam i te kako menjala. Karijeru sam započela na predmetu Mehanika mašina, prošla kroz sva naučna zvanja i izabrana sam za redovnog profesora za oblast Teorija mašina i mehanizama. Onda sam napravila veliki zaokret. Ukazala se potreba za nastavnikom na predmetu Mehanika i ja sam rešila da prihvatim daj izazov i krenem iz početka u osvajanje nove naučne discipline. I tu sam izabrana za redovnog profesora, ali na drugoj katedri. Kao nastavnik često sam boravila u inostranstvu i radila i na drugim univerzitetima i naučnim instutima, kao gostujući profesor i istraživač. Posebno bih istakla svoj boravak na Waseda univerzitetu u Tokiju i u Istraživačkoj laboratoriji korporacije Hitači u Tsučiuri u Japanu. U okviru razmene nastavnika i Erasmus programa koje finansira EU, boravila sam na univerzitetima u Nemačkoj, Litvaniji, Portugaliji, Rumuniji, Mađarskoj, Češkoj itd. Pored nastavne i naučne delatnosti, bila sam posvećena transferu znanja u privredu i kao inženjer s licencom Inženjerske komore Srbije rukovodila sam velikim brojem projekata za izgradnju fabrika za keramičke pločice. Ni rad na rukovodećim radnim mestima nije izostao. Bila sam direktor Instituta za mehaniku i mašinske konstrukcije u okviru fakulteta (Institut je bio samostalno pravno lice), a i šef katedre. I danas obavljam dužnost šefa katedre za mehaniku i direktor sam Departmana za tehničku mehaniku i dizajn u tehnici. Bila sam prodekan za nastavu u jednom mandatu. Moram napomenuti da sam ja jedina žena prodekan u istoriji FTN od njegovog osnivanja 1974! Radila sam na osnivanju i uvođenju nove struke na FTN ‒ Grafičkog inženjerstva i dizajna. U to vreme to je bila jedina škola u Srbiji koja je školovala inženjere te struke na svim nivoima. Obavljala sam dužnost direktora departmana i šefa katedre na novoformiranom Departmanu za grafičko inženjerstvo i dizajn.

 

Pojam „mašinstvo” još uvek se tradicionalno se vezuje za nekakav „tvrd”, muški posao. Pretpostavljam da nije tako. Kako biste ono čime se bavite predstavili, recimo, nekom maturantu, koji tek razmišlja da li da upiše vaš fakultet?

Biti mašinski inženjer znači stvarati, to jest projektovati i konstruisati savremena postrojenja, odnosno baviti se nadasve kreativnim poslom. Danas, u eri četvrte industrijske revolucije, promovisane Strategijom 4.0, posao mašinskog inženjera podrazumeva i primenu savremenih IT tehnologija i potpunu digitalizaciju sistema. Projektovanje novih sajber-fizičkih sistema kod kojih se povezuje mehanički (realni) sistem sa virtuelnim računarskim sistemom predstavlja nadogradnju i izazov za svakog budućeg mašinskog inženjera. IT tehnologije, veštačka inteligencija, roboti postaju sastavni deo mehaničkog odnosno mašinskog sistema. Kako sve to realizovati i obezbediti dobru upravljivost ‒ izazov je za buduće inženjere!

 

Kako ste se vi zainteresovali za ovu oblast nauke?

U svakom čoveku postoji želja da nešto napravi i sagradi. Taj iskonski instinkt za stvaranjem postojao je u meni od malih nogu. Uz to, dobro znanje matematike i fizike opredelili su me za mašinsko inženjerstvo. Čim sam završila fakultet, ukazala se potreba za konstruisanjem novih mašina za kablovsku industriju u fabrici Novkabel u Novom Sadu. Sve te mašine imaju svoju specifičnost, a to je da se na kalem namotava ili se sa kalema odmotava kabel, što čini da sistem menja svoju masu. Zainteresovanost za rešavanje tog problema usmerila me je ka oblasti nauke koja je u to vreme bila krajnje neistražena – dinamiku sistema i mehanizama sa promenljivom masom. I dan-danas ulažem mnogo napora da dam doprinos unapređenju ove oblasti nauke. Znatiželja me je odvela na izučavanje još jednog fenomena u nauci, vezanog za kretanje. Naime, kao što je poznato, rad svake mašine (motora) propraćen je vibracijama i bukom. I vibracije i buka predstavljaju zagađivače životne sredine i imaju negativan efekat na rad mašine. Zbog toga ih je neophodno otkloniti ili bar svesti na manju meru. Moja naučna preokupacija vezana je za problem nelinearnih vibracija, teorije determinističkog haosa i mera za otklanjanje oscilacija.

 

Šta je potrebno da bi se neko u ovoj vrsti posla vinuo u sam vrh? Fleksibilnost, tehnička inteligencija, volja…

Sve ovo što ste naveli, ali uz to i velika znatiželja, naučna i tehnička dovitljivost, i, kao i u svakom poslu ‒ veliki rad. Doći do vrha svojih mogućnosti nije jednostavno. To podrazumeva stalno učenje, čitanje literature, patenata, novih ostvarenja, praćenje tokova nauke i tehnike i trud da se uvek ide u korak s vremenom, ali i da se bude korak ispred svih. Tek tada možete biti prvi!

 

Za navođenje stavki iz vaše stručne biografije bio bi nam potreban još jedan tekst ovolikog obima. Na koji svoj projekat ste najponosniji?

Pored niza realizovanih projekata novih mašina koje su rađene za kablovsku industriju, projekata gradnje, opremanja i konstruisanja postrojenja u fabrikama keramičkih pločica i opeke, svakako sam najponosnija na rezultat najnovijih istraživanja u oblasti izrade elastičnih metamaterijala. Ovi veštački materijali, izrađeni po uzoru na elektromagnetne metamaterijale, predstavljaju kompozite sastavljene od vibracionih absorbera koji eliminišu oscilacije na određenim frekvencijama. Ova istraživanja su deo velikog evropskog COST projekta koji nosi naziv DENORMS i u koji je uključeno 29 zemalja. Ideja za ovaj projekat potekla je od fabrike Airbus u Tuluzu (Francuska), koja je jedan od najvećih proizvođača aviona u svetu. Ovako stvoreni materijal trebalo bi da posluži da se umanji buka u avionu. Prednost materijala je pre svega njegova težina i prilagodljivost obliku površine na koju treba da se postavi.

 

Da li je stepen razvoja nauke u jednoj zemlji nužno vezan za stepen razvijenosti njene ekonomije? Na ovu tezu često se pozivaju oni koji veruju kako u ovoj oblasti i svetskoj utakmici, mi logično nemamo mnogo toga da ponudimo, ali zbog toga i ne treba da žalimo.

Smatram da to nije tačno. To pokazuju i najnovija istraživanja do kojih su došli naučnici sa Stanford univerziteta u SAD. Analizirajući rad skoro sedam miliona naučnika (onih koji imaju bar pet radova objavljenih u prestižnim međunarodnim časopisima sa impakt faktorom) ispostavilo se da se među prvih 100.000 za koje se smatra da daju najveći doprinos nauci, nalaze mnogi naučnici iz ekonomsko slabo razvijenih zemalja, koje nisu u stanju da izdvajaju velika sredstva za nauku. Naša zemlja na toj listi ima osam naučnika, a jedna od susednih zemalja, koja ima približno isti nivo ekonomskog razvoja, a i broj stanovnika ‒ čak 185! Mislim da ne treba da se zadovoljimo rezultatima koje naša nauka danas postiže. Smatram da većim radom i upornošću možemo da se izborimo za znatno više mesto među najboljima.

 

Studentima tehničkih fakulteta širom su otvorena vrata ka inostranstvu. Imamo li kao zemlja interes i način da ta vrata bar malo pritvorimo?

Interes zemlje i te kako postoji. Bez vrsnih stručnjaka nema dobre privrede i ekonomskog prosperiteta, a bez toga nema finansijske dobrobiti. Mislim da se nalazimo na nekoj prekretnici. Odlazak u inostranstvo je dobra investicija za učenje, ali ne i za život. To znaju i mladi, pa se sve teže opredeljuju da napuste našu zemlju, već pokušavaju da iskoriste svoje znanje za obezbeđenje kvalitetne egzistencije tu, na sopstvenom ognjištu. Ako budemo imali dobre stručnjake i ponuđene projekte, investitori iz inostranstva će sigurno doći. A naši mladi ljudi su i te kako sposobni da ponude kvalitetne visoko profitabilne projekte.

 

Koji biste savet, kao najvažniji, dali tim mladim ljudima? Koji savet je vama najviše koristio, ili možda nedostajao u vreme kada ste zakoračili na svoj naučni put?

Ono što smatram da je za mladog naučnika neophodno da zna jeste da je put do rezultata trnovit, dugotrajan i da zahteva mukotrpan rad. Brojni su neuspesi, ali oni ne smeju da ga obeshrabre. Uspeh i rezultat se ne postižu preko noći. Sve što naučnik uradi, iako smatra da je sasvim skromno, treba da publikuje u vrsnom časopisu, kako bi njegovo istraživanje bilo dostupno svestkoj javnosti. Od mnogo takvih malih doprinosa sazdaće jednog dana neki „genijalac” veliki rezultat, koji će usloviti veliku promenu u razvoju naše civilizacije. A to može da bude baš on!

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Marija Erdelji

Možda vam se svidi...