Umesto oproštaja – Prva foto-heroina
„Posle ovog života ne ostane ono što smo sakupili, nego ono što smo dali.“ A ako je tako, onda ćemo se s Anom Lazukić družiti još dugo. Kao prva žena fotoreporter u Jugoslaviji i doživotna saradnica svog matičnog lista „Magyar Szó“, dala nam je i više nego dovoljno
Neki ljudi imaju dva života, jedan prožive za sebe, a drugi za svoje snove. Takvima pripada i Ana Lazukić, koja je svoje snove o fotografiji pretvorila u zanimanje prepuno uzbuđenja.
„Novinarstvo je nemilosrdno, ono ne zna za emocije, njega interesuju samo fakta. I pored svih teškoća, nisam odustajala, čak ni kada su mi kolege otvoreno govorile da ne poznaju i ne priznaju nikakve žene niti dame, već samo fotoreportere“, izjavila je Ana u „Antologiji fotografije Vojvodine“ Borivoja Mirosavljevića.
Putujući od Horgoša do Njujorka, od Bajše do Londona, obilazeći svet i ljude svih rasa, Ana Lazukić je svojom kamerom dokumentovala vreme u kom živimo, a zanimljivim fotografijama ispunila je, ne samo stranice novina i časopisa, već i duše istinskih ljubitelja dobre fotografije.
Ana zvanično počinje da radi 1973. godine, kao fotoreporter lista „Magyar Szó”. Tada počinje i njena borba protiv predrasuda da je svet foto-žurnalistike namenjen isključivo muškarcima. Kada je poslata da snima fudbalsku utakmicu, publika joj je zviždala, vikali su na nju i svašta joj dobacivali. Slično je bilo i u skupštini. Doduše, tamo je nisu verbalno ugrožavali, ali su poslanici uporno piljili u mladu ženu duge crne kose; morala je da sačeka dok ne skrenu pogled s nje, i tek tada je mogla da ih slika.
Krajem osamdesetih godina Tomislav Peternek, moj mentor na Institutu za Novinarstvo u Beogradu, po završetku škole rekao mi je: „Potraži u Novom Sadu moju uvaženu koleginicu Anu Lazukić, pozdravi je i, videćeš, ona će te uzeti pod svoje!“ Upoznala sam je malo kasnije. Radile smo zajedno. A kada se 1990. godine penzionisala, postale smo i veoma bliske. Realizovale smo tri zajedničke izložbe, uradila sam o njoj foto-kalendar iz serije „Svetlopisci“, koji izlazi već čitavu deceniju, kao omaž našim majstorima fotografije. Ispričala mi je svoju životnu priču u knjizi „Životne priče Mađarica u Vojvodini“, s kojom sam diplomirala kao polaznica Ženskih studija i istraživanja. Bila sam veoma radosna kada mi je predložila da napišem recenziju za njenu foto-monografiju „FOTO – Ana Lazukić“ u izdanju Foruma i Foto, kino i video saveza Vojvodine, 2014. godine.
Bila je veoma ponosna na svoju ćerku Kaću Lazukić Ljubinković, koja je kao frilenser krenula stopama svojih roditelja. Stevan Lazukić, Kaćin otac, takođe poznat fotoreporter, izdao je knjigu „Zaboravljeni grad“. Kaća je nekadašnje tužne prizore propadanja podgrađa Petrovaradinske tvrđave, prikazane u očevoj knjizi, prikazala u novom svetlu obnove i restauracije u svojoj knjizi „Probuđeni grad“, u kojoj njene i fotografije njenog oca stoje jedne pored drugih.
Kada je nastupila era digitalne fotografije i kada su svi postali fotoreporteri, Ana je tvrdila da pravi reporter mora imati nešto svoje u novinskoj fotografiji, sopstveno oko za događaj koji fotografiše.
Ovaj rastanak s Anom nikako ne znači da je ona otišla iz naših života. Fotoreporteri ne umiru, oni samo odlaze u potragu za boljim svetlom. Noseći ih u sećanju i posmatrajući njihove autorske fotografije, uvek ćemo osećati njihovo prisustvo među nama.
Opraštajući se od nje, predsednik FKVSV Dušan Živkić rekao je: „Kroz misli mi proleću fotografije viđene okom Ane Lazukić, zabeležene svetlom, uglavnom na analognoj emulziji filma, i ponekim pikselima savremenih digitalnih foto-aparata.
Tito i Jovanka, nesvesni Aninog oka, u veselom raspoloženju novogodišnje noći. Mladi Princ Čarls u usijanoj hali s vrednim samoupravljačima. Željko Bebek i „Bijelo dugme“ u izvođačkom zanosu. Londonski Bobi u Hajd parku. Vragolasto dete u ogledalu u prodavnici konfekcije, vetar u kosi Njujorčanke, požuteli dečji pokret… mogao bih da nabrajam mnoštvo prizora koji su ostali ovekovečeni svetlom koje je uhvatila Ana Lazukić. Sada je Ana postala svetlost.“
