Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Vozi Živko rolere

zivko-1Baš nekako ovih dana u jednom velikom, ali ipak lokalnom listu, gotovo jednu do druge, primetio sam dve vesti. Prva je saopštila da je uz učešće oko 700.000 ljudi počeo ovogodišnji Karneval u Rio de Žaneiru. Druga vest kaže, da je istog tog dana, održana Pihtijada u Rumenci. Kada sam to pročitao, nešto mi bi krivo. Naravno da mi ni na kraj pameti nije bilo da poredim ove dve priredbe i jadikujem kako bih tri tepsije pihtija, sa sve obrazinom i kožuricama, menjao za jednu gologuzu mulatkinju. Naročito kada ih vidim u onoj karakterističnoj pozi. Kamera prvo pokaže glavu koja stoji mirno, kao na slici u ličnoj karti. A onda se spusti do struka i prikaže mladu koja, u istom trenutku dok joj glava stoji ko zakovana, drma guzicom kao centrifuga veš mašine, kad joj se otkači bubanj! Ajd nemoj biti grešan! Al nisam to hteo da kažem. Dakle, jasno je meni da je Rumenka – Rumenka, a Rio je Rio. I dobro je što je tako. Mislim, nije loše kad ti kafa raste u dvorištu, a Ronaldinjo ti je drug iz razreda. Samo ima to i svoju cenu. Kažu u tom Riju niko od vozača ne sme da stane na semaforu! Ne na žuto, nego ni na crveno. Dok si ti prikočio na sekund, već ti na druga vrata uleće frajer koji se ponaša kao da ti je novčanik i prstenje svojevremeno pozajmio na revers, pa sad traži da mu vratiš nazad. Neka, hvala. Dobro je meni ovde gde sam. Nešto drugo je meni bilo krivo.

Zašto brate i mi ne umemo da se opustimo? Letargični, sebi dovoljni, samo pohranjujemo stereotip koji inače o nama vlada. Obiđite celu Vojvodinu (a ja to radim često)… Posmatrajte četrdesetogodišnjake po ulicama, u kafanama, u nekim svakodnevnim, običnim situacijama? Zabrinuti, prerano ogrubeli, obučeni u neke glomazne, ko vojničke jakne. Govore o temama koje su uvek na granici jadanja, krivice i samoosuđivanja. A priča mi drugar Dule što je ovde završio Mašinski fakultet, pa davno otišao na Floridu. Tih devedesetih, želeo je zauvek da ode odavde, pa je odabrao Floridu, jer je znao da je ona dovoljno daleko da  se izbori sa nostalgijom. Da je otišao u Minhen ili Beč, već bi se 15 puta vratio kući. Ovako, nije bilo šanse. E dakle, priča mi Dule šta ga je prvo šokiralo kada se u Americi raspakovao i izašao na ulicu. Projurio pored njega deda na rolerima, skoro ga nije oborio. Vidiš mu po licu da je natuko bar sedam banki. Al’ go do pojasa, na ruci mu znojnice, u ušima bubice. Prži deda rolere i baš ga briga za ceo svet! Zamislite sad kod nas nekog deda Živka kako se skino u havajku i vozi skejt po Žitištu il Rumi? Jel možete da zamislite? Ne mogu ni ja! A kad se čovek malo smiri i razmisli – pa što to ne bi bilo moguće? Priča mi opet Saška, kako bi sutra mogla otići da živi u Italiju. Najviše joj se dopao jug. Mala varoš, ko neka naša. A Italijani skockani i naparfemisani. U očima sredovečnih ljudi vidiš strast i želju da se svaki sekund života iscedi ko limun u šoljicu. Spremni da ti se udvaraju, da te lažu i mažu. Al sve onako sa stilom. Prosto, kad ih vidiš takve i ti sam dobiješ neku energiju i želju da svakom problemu pokažeš zube. A naš čovek …? U proseku ima jedno odelo, ono što ga zovu „crkveno i mrtveno“. Odradio je u njemu osam svadbi i 12 sahrana. Inače ga ne oblači. Od parfema koristi samo komovicu što je stavlja na obraz kad ga boli zub. I više od svega na svetu (više i od promaje i od nerodne godine) boji se da ne uradi nešto zbog čega će drugi u njega upreti prstom.

Zašto smo takvi? Snebivljivi, nesigurni, bespotrebno zabrinuti? Čitam knjigu jedne Amerikanke koja je 20 godina zapisivala razloge koji nas mogu učiniti srećnim. Stigla je do 14.000! Svako od nas, u svakom trenutku, može naći 14.000 razloga da bude srećan! Niste stari, kaže ona, kada napunite određen broj godina, nego – kada zauvek izgubite potrebu da u januaru na nekoga bacite grudvu! Ja moju familiju mogu da zamislim sa lopatama u rukama kako čisti sneg. Mogu oca da zamislim kako vozi grtalicu. Al kako sa grudvom u ruci cilja nekog, srcem bivšeg dečaka … e to ne mogu. Kada bi znao koliko mi je zbog toga žao … uzeo bi grudvu u ruke, mene radi. Naravno, ne bih smeo da mu kažem kako je ona Amerikanka još rekla, kako biste svakog dana, bar jednom, na sred ulice trebali da otvorite usta i – pustite da vam jedna pahulja padne na jezik. Zašto mi ne znamo tako da uživamo? Zašto se bojimo da će nas neko prekoriti, jer nam je dobro?

Sećate li se vi Petra Pana. Kada ga upitaju, kako to on kao dečak može da leti, znate li šta je odgovorio? „Dok su vam srećne misli, možete da letite“! Prisetimo se mi Vojvođani – onaj patuljak Ljutko iz „Snežane“ – bio je rudar. A Petar Pan može da leti! Šta vam se više dopada? E zato je meni, da li me sad shvatate, krivo što i kada odlučimo da se veselimo, treba da imamo konkretan, i nadasve, korektan, povod. Pa imamo: Pihtijadu, Slaninijadu, Kobasicijadu, Štrudlijadu, Kulenijadu … Zašto svako veselje mora da ima svoje debelo opravdanje? Zašto čak i tada, sve mora biti tako konvencionalno? Dobro, razumem ja i nas. Ima nešto što svi zaboravljaju. Čak nam spočitavaju: „E lako je vama! Kod vas u zemlju dugme da baciš, nešto bi niklo“! Čuli ste to hiljadu puta, zar ne? A ništa od toga nije pogrešnije. U prošlosti, Vojvodina je bila najnegostoljubivije i za život najteže podneblje u celoj nam državi. Ovde je trećina teritorije bila u močvarama, harale su boleštine i vojske koje su dolazile i prolazile. Pa Sremci i danas, iza Iriga prema Rumi, čuvaju spomenik kugi. Kada je strašna kuga harala, njih je preskočila, pa su na tome sudbini i danas zahvalni. Avari, Turci, malarija, kuga, močvare, glad, rat … I tako vekovima. A onda su naši stari, svojim nepojmljivim požrtvovanjem, mudrošću i mukom, od ovog pakla – napravili baštu. Takvu da nam danas na njoj svi zavide i govore kako nam je lako. Sada jeste. Al koliko nam je generacija u blato sahranjeno, da bi nam danas bilo dobro? Ko će ga znati. E taj čemer, tu svest da smo sve stekli na znoj, na suzu, na patnju koja nam se kao reuma u kosti uvukla – nosimo i danas. Kada se smejemo, onda smo najtužniji. Znam po sebi.

I to je Vojvodina. I zato mi je žao. I zato, ajde da ne bude patetično, patim kada po našim varošima sretnem svoje prerano ostarele, zasukane, za stvarnost već nezainteresovane vršnjake. Naučeni su da tako treba. Da zahvalnost pokazuju brigom. A ne mora tako. Pa i onom don Karlu iz Ređo Emilije neki se predak napatio. A on opet sa svojih 50 gleda u one ružičaste, pegave Nemice, ko dete u šampitu. Hajde i mi da naučimo da slavimo – onako nizašta. Istorija Vojvodine jeste upravo priča o trijumfu volje, duha i razuma nad svakom nevoljom. Mi smo potomci pobednika. Samim tim što smo pretrajali, što smo posle svega, danas tu gde jesmo. I zato, ne moramo vrteti guzicom kao ona sa karnevala u Riju. Ali, možemo da shvatimo da život možda i nije zabava kakvoj smo se nadali, ali ipak – dok smo na njoj, treba da plešemo. Treba da pustimo onoj pahuljici da nam dotakne jezik. Da li ste ovih dana, dok je padao gust sneg, gledali u nebo? Činilo se kao da je neko, tamo gore, rasparao perinu. Kao da je iz Božijeg jorgana tiho ispadalo guščije perje. Pomislio sam na Banat. A onda sam u toploj sobi popio čašu rozea. Za Srem. Za Bačku nisam uradio ništa. Ona je ionako uvek u meni. Kako je lepo biti Vojvođanin. A biti srećan.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Martin Candir

Možda vam se svidi...