Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Zdravo smo bolesni

zdravo-1Kada govorimo o fenomenima vojvođanskog duha, onda počasno mesto nesumnjivo pripada našem odnosu prema zdravlju. Osnovna mudrost dala bi se svesti na jednu rečenicu: Bolje da umrem, nego da mi se nešto desi! Jer, ako ste primetili, ovde se retko ko boji smrti, al’ se skoro svi boje bolesti. I zato činimo sve da je nadmudrimo. Ne smrt, nego bolest. Ova prva će ionako, kad tad, doći po svoje, ali ova druga mogla bi se izbeći. Naročito ako čitavoj stvari pristupamo logikom malog deteta, koje kada naleti na problem – jednostavno zažmuri. Kad nema svetla, nema ni problema.

Znate li bar nekoga iz vaše okoline koga nešto ne žiga ili ne bolucka? Teško. Ove dve medicinske senzacije, inače, gotovo da su nepoznate u savremenom svetu. Ako Francuza ili Norvežanina nešto zaboli, on ode, snimi, i vidi o čemu se radi. Naš čovek svom problemu, prvo  počne da tepa. Kada se na taj način sprijatelji, sa tim što ga u stomaku trga, k’o kad Sosa kida rezančiće, on se trudi da ga što manje dira. E kad baš počne da ga kljuca, ko pile u prekrupu, shvati da je vreme da sebi pronađe leka. To mesto omota vunenim šalom, a neposredno pre spavanja dobro utrlja komovicom. A kad i posle dve litre komovice, počne od bola da sikće, k’o gusak na bicikli, pusti, iako ne bez otpora, da ga odnesu kod lekara, jer ionako više ne može sam da hoda. Тamo sazna da je to što ga je mesecima„grebuckalo“, „žiguckalo“, i „žuljalo“ – bio tumor, koji mu se već ogazdio u stomaku. Za nedelju-dve, subotom na pazarni dan, seljani konstatuju: „Šteta, zdrav čovek, a umro“! Onda se raziđu kućama, čekajući da vide koga će sledećeg početi da žiga.

Uopšte, naša analiza uzroka i posledica bolesti, gotovo da je neverovatna. Za 90 odsto svih naših bolesti, krivi su nam: promaja, masnoća i sekiracija.  K’o da živimo u mongolskoj stepi, pa nam duva sa svih strana. Promaje se bojimo više nego nuklearnog rata. Sećam se, jedan Nadaljčan je imao glavu potpuno okrenutu na desnu stranu. Prvo su, naravno, rekli da ga je uhvatila promaja. Kad nije prestajalo, pomislili su da se duri na ženu, pa neće da je gleda. Ova se jadna danima zanosila udesno, ne bil’ ga pogledala u oči. Konačno, odveli su ga kod lekara i saznali da mu je uklješten nerv koji od vrata vodi ka kičmi, zbog čega je kasnije i umro. Ženi je laknulo, bar nije ona bila kriva. Druga, na listi optuženih, nalazi se masna hrana. U stilu „Ma ne…, šunka i barotina od gronika, bili su odlični. Al’ oni čvarci mi stvarno nisu trebali“…   I na kraju, dolazi sekiracija. Zbog čega se  sve u životu nismo nasekirali? A onda, tako ojeđeni, umesto da planemo, mi smo fini, pa sve trpimo i guramo u želudac. Na kraju, tu ispod grudi, dobijemo džombu veliku k’o grejpfrut. Od „sekiracije“. A za ovakvom dijagnostikom, ide i terapija. Na čelo mećemo krastavac, oko vrata tri režnja slanine sapunjare, grudi mažemo guščijom mašću, na krsta privijamo bokvicu, noge trljamo komovicom, a ruke kantarionovim uljem. Ovako preparirane, da nas neko umota u gazu, pa stavi u pušnicu, leš bi nam se očuvao duže nego onog Tutankamona. Da pustiš Lalu pod piramidu, ne bi bilo razlike. Doduše, bilo bi. Onaj Ramzes ima duži nos.

Al’ da do bolesti ne bi ni došlo, valja delovati preventivno. Počinje se od najranijeg detinjstva. Pravilo nalaže da dete, kad ga prvi put ugledaš, obavezno tri puta pljuneš. Onda što glasnije vikneš: „Pih gaduro, veštice, vidi se kakva si. Ko da te ćaća blesavi pijan pravio“! Na ovo se ponosna majka osmehne, a dete ostaje da sačeka svetlu budućnost koja mu je upravo zagarantovana. Pljucu će mama da obriše portiklom, a psovke beba ionako ne razume.

Onda ulazimo u drugu fazu magije. Detetu oko ruke treba staviti crven končić, a bar jedna stvar na garderobici mora biti naopačke okrenuta. Najčešće su to gaće, jer najmanje upadaju u oči. Eh, kad se samo setim. Živeli smo u zajedničkom stanu. Ćerka mi se ujutro oblačila u dnevnoj sobi, kod babe. Onda je tako, sa sve gaćama na nalče, dolazila u sobu kod mame. Ova joj je, užasnuta svekrvinom zatucanošću, momentalno vraćala gaće na pravu stranu. I tako po tri puta za jedno jutro. Mamu sam smirivao u kuhinji, a ženu u trpezariji , ubeđujući ih da sve to i nije tako važno. Doduše, i sam se ponekad plašim da je dete sve to upamtilo. Zamišljam je kao studentkinju koja me odjednom upita:  A tata, što ste vi meni kad sam bila mala, svaki čas skidali gaće? Da je to rekla, negde gde ne treba, pre 18. godine, ovi iz Centra za socijalni rad bi nam je oduzeli. Kako da joj objasnim da su njene gaćice bile kolateralna šteta između njene babe, koja je verovala narodnoj mudrosti, i mame koja je verovala antibioticima.

Ja nisam verovao nikome. I zato sad tu ispod želuca, imam guku ko pomorandžu. To mi je od sekiracije.

Doduše, štitimo se mi i kroz život. Recimo, omiljeni jutarnji ritual našeg čoveka jeste onaj kad, čim ustane proguta kašičicu meda. Onda malo sačeka, da se na taj med nahvataju bacili i mikroorganizmi, koji su se u ustima namnožili preko noći. Posle desetak sekundi, popije čašicu šljivke i pobije govna. To se kod nas zove oralna higijena. Za svu ostalu gamad, koju nosimo u sebi, najefikasniji je beli luk. Tri čena obavezno. Ostalo može, uz ručak il’ večeru. Naravno, u toj varijanti čak i znoj ti smrdi kao prevrnuta jagnjeća koža, koju si prethodno natrljao sirćetom. Al’ zdravlje nema cenu. Kažu da beli luk tera bolest. Tera on i ženu i decu iz kuće na svež vazduh, samo ne sm’’u da ti kažu.

Kasnije ne moramo ništa, pod uslovom da ništa ne počne da nas „štreca“. Pazite ovaj divan naučni termin „štrecati“. Šta god te zaboli, muči te il’ ti smeta – tebe ili „štreca“ ili „manta“. Polovina od onih što znam da ih je štrecalo, dobili su infarkt. Oni što ih „manta“, uglavnom završavaju od moždanog udara. Retko ko je tu imao sreće. Osim, pričalo se, onaj Panta sa Čeneja. Navodno, Panta se šlogirao u „onu“ stvar. Dobar glas daleko se pročuo, pa se posle tri puta ženio. Možda je stvarno bilo tako. Mada je meni verovatnije da je i njega, ko i sve druge,  potrefilo u glavu, a ovo ostalo mu se, posle, samo pričinilo.

Ma sve je to samo stvar straha. Putujući po Vojvodini, naići ćeš na stvari za enciklopediju medicine. Recimo , u svakom selu ima ljudi sa bruhom velikim k’o pola rude kulena. Doduše, trljaju ga kajmakom sa ovčijeg kiselog mleka, pa će se on, jelte, sam povući. Tako je i sa onima što po kući naleću na stolice jer ne vide. Očna mrena ili katarakta. A, ne, ne … To im je od čitanja. A poslednje što su u zadnjih deset godina pročitali, bile su etikete na pivskim flašama. Od tog sigurno nisu oćoravili. I u mraku bi prepoznali da l’ je jelen il’ je lav. Važno da pre spavanja, na oči stavljaju cik-cak fatu, umočenu u čaj od kamilice. Da progledaju.

Negde sam čitao da u skandinavskim zemljama, svake godine moraš da ideš na detaljan sistematski pregled. Ako nećeš, gubiš pravo na osnovno zdravstveno osiguranje. Državi trebaš zdrav, i tu nema prostora za lične improvizacije. Kod nas Vojvođana, naročito se ceni kad umreš na biciklu. Znači da si ga tero do poslednjeg dana, i tako zaj..o sve oko sebe. I samog sebe. Umro zdrav. Uostalom, ima li ijednog kraja sveta, na kojem se kaže „baš sam zdravo bolestan“? Nema. Kod nas ima. Samo je Vojvođan zdrav i kad je bolestan. Nek umremo, važno je samo da nam se ništa ne desi.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Martin Candir

Možda vam se svidi...