Tako je nekako i sa nama koji smo odrasli na mitu o tome da sve bitno za nas lično, naše porodice, narod i uopšte sve što je pamćenja dostojno, a nalazi se severnije od Save i Dunava, počinje onom toliko glasovitom Velikom seobom iz 1690. godine. Ima li ikoga ko bar u nekoj reprodukciji nije video sliku Paje Jovanovića u kojoj masa naroda predvođena patrijarhom i viđenim ljudima, izlazi iz „stare Srbije“ i dolazi na prostor koji će se upravo njima podstaknut, kasnije prozvati Vojvodinom. Uostalom sve i da je mene lično neko pitao „kada i od kuda smo stigli na ovaj prostor“, bez razmišljanja bih mu rekao da smo sa prostora današnje Pešterske visoravni, sabrani u Velikoj seobi, krenuli na sever, gde smo najpre stigli u Čib (koji će se kasnije prozvati Čelarevo) a onda 1801. nalazimo se među familijama koje su osnovale selo Nadalj, gde smo i danas. Uopšte, 1690. godina je bezmalo „nulta tačka“ u našem ukupnom kolektivnom pamćenju. Tačka od koje sve počinje.

Ovo se naravno savršeno uklapa u najvažnije lekcije u našem istorijskom obrazovanju. Prisetite se za trenutak onoga što ste učili u školi a kasnije bezbroj puta potvrđivali u filmovima, literaturi, medijima, koji su se na neki od načina bavili ovom tematikom. Kao što se kuća zida na poželjno što čvršćem temelju, tako je i za kolektivnu predstavu, kada je istorijsko pamćenje i identitet jednog naroda u pitanju, potreban „ugaoni kamen“. Srpski narod ima ih dva. Jedan je naravno Kosovska bitka koja se zbila 1389. godine, a drugi Prvi srpski ustanak iz 1804. godine. Na vremenskoj karti sa jedne strane imamo ulogu kneza Lazara (poduprtu materijalnim i kulturnim nasleđem epohe Nemanjića) a sa druge je figura Karađorđa koja izranja iz „petovekovne tame“ ropstva pod Turcima. Između ova dva događaja i ove dve ličnosti – nalazi se beo list hartije!

U periodu od 415 godina, što je za ono vreme bilo bezmalo 20 generacija, znamo tek po nešto o hajducima kao samoniklim i pomalo bajkolikim buntovnicima i… više ništa. Izuzev naravno Velike seobe 1690. iz godine.

Samo ako se baš potrudite, pa posegnete za nekim knjigama izvan preporučene lektire, shvatite da ste otškrinuli vrata od sobe koja je sve vreme bila ispred vas, ali iz nekog sebi neobjašnjivog razloga u nju nikada niste kročili…

Iz uglova te sobe, pred vas počinju da izranjaju likovi kraljeva, grofova, velmoža, istinskih narodnih junaka, megdandžija, pa prosvetitelja, sveštenika, jurodivih putujućih učitelja… koji su u hiljadama naseljavali prostor panonske ravnice u od nas zaboravljenim vekovima, sve tamo do 1411. pa na dalje… S obzirom da su bili u istom položaju Srbi, Mađari i Rumuni još u 16. veku udruženi vode sjajne i velike bitke protiv turskih porobljivača. Upravo na primer čitam knjigu koja pored ostalog, govori o tome kako su ustanici krenuli na Temišvar, da bi njih 1.500 uspelo da osvoji i Bečkerek… Naravno, kruna tih istorijskih događanja jeste Banatski ustanak iz 1594. godine. Reč je o doslovno grandioznom istorijskom događaju, u kojem su Srbi prvi put (a dva veka pre Karađorđa) uprkos osmanskoj dominaciji pokušali da izbore prostor „za sebe i po sebi“. Za ono vreme i sa onim snagama to je bio kolosalan podvig. U našem kolektivnom pamćenju, njega nažalost nema. Ljudi od pera i nauke, primetiće: „Na mapi srpskog duhovnog identiteta i u mitskom ogledalu ideologizovane prošlosti Banatski ustanak je nevidljiva pojava, koja ne traje čak ni na rubovima kolektivne svesti“.

Zašto nam je potrebna ta praznina, u kojoj pre 1690. godine, na prostoru današnje Vojvodine nije bilo ničega osim ritova, bara, gladi i povremenih naleta Turaka, može se naravno objasniti ali na prostoru znatno većem od ovoga koji je pred nama. Elementaran osećaj za istorijsku pravdu, utemeljen na čvrstoj arhivskoj građi, za ovaj put nateraće nas tek da kažemo kako je od 14. veka, od vladavine ugarskog kralja Lajoša I Anžujskog, pa sve do kraja 17. veka, zapravo bilo – osam Seoba! Čuvena Seoba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem iz 1690. godine, ne da nije bila prva – bila je osma!

Odmah nakom smrti cara Dušana 1356. Beograd i Mačvanska banovina vratili su se pod vlast ugarske krune. Na području Tamiša i Moriša već tada je postojalo više srpskih naselja. Despot Stefan Lazarević bio je vazal ugarskom kralju Žigmundu, koji će nakon smrti despota Stefana, njegovog sestrića Đurađa Brankovića uzdići među ugarske barone. Druga velika migracija Srba dogodila se oko 1433. godine kada je doseljavanje predvodio upravo Đurađ Branković, na osnovu sporazuma sa kraljem Žigmundom.

Treće doseljavanje Srba u Ugarsku zbilo se u vreme kralja Albrehta II Nemačkog i kralja Vladislava III Jagelonca, krajem 14. i početkom 15. veka. Četvrto doseljavanje dogodilo se za vreme vladavine kralja Matije Korvina 1459. godine, kada je nakon pada Smedereva, Đurađ Branković preko Save preveo mnoštvo Srba i nastanio ih u Srem.

Na čelu petog doseljavanja 1481. stajao je poznati ugarski vojskovođa Pal Kiniži, koji je u Ugarsku doveo 50.000 Srba (što je u ono vreme bio ogroman broj). A onda je 1509. mitropolit Maksim u pratnji brojnih srpskih porodica došao u Srem. Pored ostalog, on će biti osnivač manastira Krušedol.

Sedma veća migracija desila se još 1538. godine na predlog Nikole Jurišića. Tu grupu doseljenika kralj Ferdinand I darivao je bogatim privilegijama. I tek onda… dogodilo se osmo migriranje Srba u Ugarsku (koje je na volšeban način ostalo upamćeno kao prvo). Ono čuveno iz 1690. godine sa pećkim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem na čelu.

Kako negde na početku rekosmo, zaboravili smo da otškrinemo vrata koja su sve vreme stajala pred nama. A dovoljno je setiti se da je isti taj Arsenije Čarnojević 1709. sahranjen u manastiru Krušedol, koji je u momentu kada je njegovo telo polagano u grobnicu postojao već čitava dva veka.

Istorija ostala pred vratima.

Tekst: Ilija Tucić

Članak PRED VRATIMA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

I tako je počelo!

Kada se maja 2008. pojavio prvi broj „Magazina“, imao sam neki nejasan osećaj da mi je čitava priča toliko velika i važna, da mi u njoj nedostaje moj lični pečat. Kao posledicu te želje, već krajem jeseni, napisao sam prvu „Vojvođansku fenomenologiju“. Tek kada sam se potpisao pod tekst „Sajber svet i pradedine papuče“, shvatio sam da se zapravo upuštam u avanturu! Hteo sam da progovorim jezikom nekog ko je još pre 200 godina zanjihan na gruntu sela Nadalj i za koga je Vojvodina mnogo više od nazdravičarskog, crvenog slova u kalendaru. Da u potrazi za istinom o nama ovakvima kakvi jesmo, ne idem nipošto daleko, ali svakako duboko. A tu je najvažnije bilo izbeći bilo koji od stereotipa. Ne zna se koji je od njih više pogrešan.

Onaj ko govori o Vojvodini u sferi političkog pojma, već na samom početku ulazi u ozbiljan problem. Kako insistirati na njenom kontinuitetu a ne pomenuti to da je u njenom sastavu sve do aprila 1945. bila i Baranja? Svaka dalja rasprava na ovu temu odvela bi nas predaleko. Nekima je zato draže da o ovom delu panonske ravnice divane kao o geografiji. Pogled koji puca unedogled, dok ti nad glavom plovi plahta od oblaka, koji izgledaju kao da je domaćica izvrnula vanglu u kojoj je do tada mutila šnenokle. I to je ste tako. Ali, priznajmo pošteno… Po čemu su ta naša ravnica i nebo – drugačiji od onoga što se da videti u Slavoniji, Mađarskoj, Mačvi ili rumunskom delu Banata? Ni po čemu. Opet, da se u našoj priči pozivamo na fenomen jedinstvene kulture, naprosto ne ide. Svako stvara u okrilju svog maternjeg jezika i tako treba da bude. Konačno, još mi je i najmanje simpatično beskrajno insistiranje na tome da se čitava Vojvodina smesti u tesnu fioku nekakvih „etnololoških“ igrokaza. Tu mislim na ono kada Lalu i danas zamišljamo u širokim, belim lanenim čakširama, s prslukom i šeširom, dok oko njega trčkara pulin. Pri tome taj Lala čim otvori usta, krene da se „ači i beči“ poput junaka iz Sremčevog pripovedanja o pop Ćiri i pop Spiri. Danas već apsolutno svako od nas u džepu nosi mobilni telefon preko kog u realnom vremenu prati dešavanja u čitavom svetu. Onom svetu koji se sprema da koliko narednih meseci krene na intergalaktičke letove. A Lala se sprema da krene iz Žablja za Čurug sve se femkajući kao u Sterijinim komedijama. To neobavezno lakrdijanje može biti duhovito, ali svakako ne odgovara istini u kojoj svakidašnjica naš ovdašnjih odavno jeste.

Pa šta je onda Vojvodina prava? To je pitanje na koje sam na upravo ovim stranama, uporno tražio odgovor. Pokušavajući da najpre dođem do neke prihvatljive definicije Vojvodine, a da onda, kao kada čistimo luk, skidam slojeve predrasuda i predubeđenja ne bih li došao do onoga što nas zapravo suštinski određuje. Tako je nastalo oko 170 priča. Tako su nastale knjige: „Čelobašte“, „Male vojvođanske priče“, „Čudo u Čibu“, „Priče ravnice“, Priče iza firange“… sve do knjige koja će upravo ugledati svetlost dana, a koja sve te priče antologijski smešta u korice sa simboličnim naslovom „Na kraju početka“. Mnogi su me usput pitali imam li neki moto kojim se sve vreme rukovodim. Odgovarao bih da imam jednu meni dragu, kažu, autentičnu vojvođansku poslovicu. Nastala je u vreme kada je svilena buba gajena širom Banata, i kada se u Beloj Crkvi određivala cena svile na evropskim berzama. Ona kaže: „Strpljenje i dudov list – pretvori u svilu”! Ipak, volim i one mudrosti koje čovek pokupi sam, u skitnji po ravnici. Tako sam negde sreo čoveka koji mi je pričao da obratim pažnju na dve česte travke na našim livadama. To su krpiguz i popino prase. Prvi ti se zalepi za čarapu tako da ga ručnim prebiranjem jedva skineš. Naprosto uđe u teksturu onoga za šta se zakači. Na trenutak pomislite da ste u nevolji. Onda shvatite da je ova diskretna, ružnjikava travka, koja se trudi da ostane neprimetna, zapravo potpuno bezazlena. Popino prase je nešto sasvim obrnuto. Ono je živahno i susretljivo do te mere da gotovo nema deteta kojem nije poslužilo kao igračka, i koje ga nije propustilo kroz spojene dlanove. A zapravo, iza ove bezazlenosti krije se opasnost. Ako bi, ređe detetu, češće nekoj životinji, popino prase ušlo u uho, tako zabodeno u „kontra” smeru, u kom ga je gotovo nemoguće izvaditi, umelo je da dovede i do smrtnog ishoda. Zato kada nekoga upoznajete, obratite pažnju da li je taj neko sličniji krpiguzu ili popinom prasetu. Tih i neupadljiv – ali bezazlen. Ili simpatičan, razigrani laskavac, koji će vas pre ili kasnije uvesti u kakvu nevolju! Ko bi rekao? Lekcija o životu nalazi se odmah tu, kraj naših nogu. A u prologu „Priča ravnice” stoji rečenica: „Ne moraš biti ni svetac ni mudrac da bi istina ušla u tvoj život”. Uvek sam prepuštao ljudima da sami odaberu koja im je od ove tri misli najdraža.
I da ne zaboravimo… Pisana istorija našeg postojanja pod kapom nebeskom traje već 7.000 godina. I uvek, ali baš uvek, svaki kraj je bio novi početak. Tako je i sada. Na drugom mestu, u drugim okolnostima, ali svakako idemo dalje. Suviše je sve ovo ozbiljno da bismo stali. Tek smo na kraju početka.

Tekst: Ilija Tucić

Članak NA KRAJU POČETKA se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Наша, ова обична и најдража учитељица, учила нас да су још кадгод, тек кад су почели да праве Египат, наумили да направе и папир. Диванила је да је то било чудо невиђено кад су се сетили да покосе травуљину у баруштини, па да од ње направе артију. Тако је и било, само што они нису знали да се то зове артија и да ће је после и код нас прекрстити да се слично зове ко и код њи. Они су то звали папирус, а ови наши што су покрштавали језик кумовали да се не зове артија већ папир, то им било слично ко оригинал.

Здраво млого је времена прошло док артија није стигла до нас. Е, ал’ нисмо ми чекали артију па да тек на њој почнемо да пишемо. Знали смо ми како је прошла та њина артија од шаше, смотана у свитке, кад је планула библиотека у Александрији. Све очло по очину, часком. Изеш га, нису имали ДВД, ко ми. Наши ватрогасци уму и с брентачама да угасе ватру.
Сетили се наши па ђацима направили дрвене таблице и једну дрвену оловку, ал’ без срца. Оловка је више личила на прљак за брање кукуруза, а преко таблице су намазали восак. Онако домаћински, газдачки га намазали, да буде дебље, да се не провиди. Онда дечурлија с том оловком учила да пишу по воску, кад су седили у скамијама. После, кад дођу кући, матере угреју восак, побришу и растопе тај школски рад и поравнају таблицу за сутра, да деца имају по чему да пишу поново. Тако су наши почели да носе знање у глави, а не да им буде воштано и да се лако брише.

Кад су стигле мастиљаве оловке, то је била револуција код нас. Културна револуција. Мого је да пише и обичан свет, а не само писари, попови и учитељи што су имали мастионице, штило и перо. Ал’ обичан свет није имо папира да бира. Срећа да су се појавиле штаницле у дућанима, па се тај папир није бацо, био је добар да се пише и црта по њему. Диванио ми је чика Сава Стојков да је и он почо да црта прво са цимерманском оловчицом на штаницли од малог фртаља. Сетили се наши да користе и врата од шифоњера. И данас на старом намештају с унутрашње стране стоје записи кад је ко умро, кад се крава отелила, кад је квочка насађена, кад се који деран родио, јелил когод новаца узајмио… Има свега у тој скривеној евиденцији. Писало се и по окреченом зиду у шупи. Кад су стигле новине, писало се и по маргинама ди није било штампано.

Било је бећара који су писали и по папирним новцима. А било је и они што су правили фалш новце па варали и народ и државу. Таке су ома у бувару спроводили кад их апсе.
Неки су волели те папирне новце, мазили их и љубили, слагали, бројали и сакривали од лопова. Други су волели да мазе, миришу, по стоти пут изнова читају љубавна писма и да се надају и да верују у вечну љубав.

Деца добила свеске, вежбанке, прве страхове од искиданог празног листа папира на којем су, по команди, писали у заглављу „Контролни задатак из …“

Онда смо папиру дали још једну функцију, не служи му баш на част, ал’ има добру цену. Неки визионар је давно предвидео да ће доћи модерно доба кад ћемо користити напредну пољопривредну механизацију, кад неће бити кукуруза у чардацима, кад ће га комбајни крунити одмах на њиви. Нема клипа, нема ни шапурике. Нема онда више ни беле, за госте, ни црвене, обичне, за укућане. Наденули папиру ново име, па се таки зове тоалет-папир. Колко га волемо видло се ономад кад је народ слутио на кризу, па су сви куповали по десетак великих паковања и вукли их поносно кућама. У очима им се видела сигурност и смиреност. Део будућности је осигуран, гузице ће бити чисте, а за образе ћемо се већ некако снаћи.

Од папира бисмо могли свашта да научимо: колко који вреди, како су различито шарени, да има и танких и дебелих, тврдих, а ни мекани нису лоши, да папир вреди више од човека, да без доказа на папиру човек не може ништа, да више нисмо ни мусави ни усрани и да је ред да му кажемо фала. Фала папиру што трпи све!

Članak ПАПИР ТРПИ СВЕ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Tada sednemo pred televizor. Baba je u školu pošla one značajne 1918. godine. Prva generacija posle pada Carevine. Kao i gotovo sva salašarska deca, završila je samo četiri razreda. Rano je ostala bez majke. Nije čestito ni „odvrgnula“, a umela je sama da uhvati petla, da ga uredi i pristavi supu.
Meni lično, najviše zabave donosilo je to što baba nije znala latinicu. A kako smo često zajedno gledali filmove, cena bi mi naglo skočila. Čitao sam joj titlove. Bezbroj puta po sopstvenom nahođenju, sažimajući čitave dijaloge u jednu ili dve rečenice. Najveći problem pravili su mi ljubavni filmovi. Spram moralnih stavova moje Mare, britanska kraljica Viktorija bila je feministkinja skandinavskog tipa! Usred ljubavne scene, kada bi shvatila da sam utanjio sa čitanjem, sve trljajući kolena guščjom mašću, upitala bi me:
„Jel’, čedo… ovi se kanda voledu?“
„Vole, baba. Vole.“
„Al’ kad se voledu… što je on nju tako zdravo pripušio?“
„E, baba! To ti je sad moderno.“
„Moderno! Ima l’ ona oca i matere? Ja ti kažem, a ti ne moraš slušati: Ovaj svet je načisto poludio!“
Iako mi se pola sata ranije žalila da je bole noge, namah bi ustala s kreveta.
„Idem da legnem. A ti gledi dokle ‘oćeš, samo nemoj zaboraviti da ugasiš.“
Tek sutradan na doručku, dok bi džarala kroz ona vratanca na šporetu, ne bi izdržala, pa bi se u trenutku okrenula prema meni:
„I… šta je bilo sinoćke? Jesu l’ se ono dvoje uzeli do kraja?“

Uopšte, nedavno sam se podsetio svih priča koje sam objavio u četiri knjige. Nisam pažljivo brojao, ali čini mi se da onih posvećenih trenucima provedenim uz babu ima jednako, ili čak nešto više od onih posvećenih majci. Ima to svoje opravdanje. Mama je sve vreme bila uz mene. Prirodan produžetak mog ega, mojih želja i strahova. Babu bih viđao svakog drugog vikenda. Onako ozbiljnu, maramom podvezanu, sposobnu da stojeći sa strane sve izmeri i vidi, bolje od nas, glavnih aktera porodičnih priča. Svet moje babe, salašarskog devojčurka iz čuruškog atara, bio je svet u kom se reč izgovarala teško. Govorilo se škrto. Ali kada se dodirivalo, uvek ćutke, činilo se to snagom sposobnom da zaustavi vetar i kišu. Negde duboko u meni, to seme koje je po nama razbacala nailazilo je na plodno tle i bujalo. Raslo sve do nekih zrelih godina u kojima sam konačno bio spreman da prepoznam njegov plod.

Čudno je sve to… Dok smo bili u kratkim pantalonama ili prvoj suknji, kada u igri padnemo i oderemo koleno, po navici bismo malo pljucnuli na kažiprst, namazali to na koleno, pa duvali „da ga ohladimo“. Ako mama vidi da nas i dalje boli, raširi ruke „za u zagrljaj“, pa kaže: „Dođi da te poljubim, odmah će proći“.
Činilo mi se to bezazlenom uspomenom iz detinjstva. Mnogo kasnije, nakon susreta s mudrijima od sebe i svih onih pročitanih knjiga, shvatio sam da sve vreme slušam o dve stvari: potrebi da „sami sebe imamo na lek“ i budemo radosni zarad sveprožimajućeg osećanja da smo na ovoj planeti dobrodošli i da pripadamo baš tu gde jesmo. Kao onda… najpre lizneš oderano koleno, savijeno do pod bradu, a onda pustiš mamu da poljubi. Koliko od života treba da prođe da bismo shvatili da ono najvažnije sve vreme nosimo sa sobom! Valjda zarad svega toga, u doba vlastite jeseni sve više postajem „poetičan“, mada imam razumevanja i za one što kažu „patetičan“. Svako gleda u ono što mu duša ište. Pčela će na livadi uvek naći cvet. Muva će, bez izuzetka, naći nešto sasvim drugo. Tako ćemo i mi za nekoga biti poetični, a za druge samo patetični.

Kažu da, božmeprosti, pred kraj života niko ne doziva bivše ljubavnike, drugove iz najluđih dana, pa, uz dužno poštovanje, čak ni bračne partnere. Gotovo svi počnu da se sećaju roditelja i prve porodice. I što je zanimljivo, u našim sećanjima na roditelje gotovo nikada ne patimo zbog onoga što smo im rekli. Ali do svog poslednjeg časa i zadnje prilike za pokajanje žalimo za onim neizgovorenim. A ako je već tako, mora biti da u svemu tome ima nečeg „višeg“ od nas samih.

Aleksandar Makedonski, Julije Cezar, Napoleon, Karlo Veliki, Marija Terezija, kineski i ruski carevi… držali su za svog života pola sveta. A danas, ako im se grob uopšte zna, imaju svaki po dva kvadrata. I kako onda biti opsenjen svetom!

Voleo bih da nešto od te mudrosti imam već sada. Da ne čekam da mi dođe sama, u trenutku kada više ne bih znao šta ću sa njom, a i ona sa mnom.

Članak SVET MARAMOM PODVEZAN se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ми смо ома знали да то огледало није за нас: ем је било велико, ем тешко, ем га је користила зла маћеха. Наша мама је имала једно мало, канда да је било и малко окрњено, па можда зато и није умело да дивани, ал’ смо ми знали да је она најлепша на свету. Оно друго огледало што је на зиду висило, било је годинама високо од нас. Могли смо да му домашимо слику само кад се попнемо на хоклицу, па још станемо на прсте. Било нам је доста да видимо шишке, обрве и једно око, и то кад искривимо врат да још малко нарастемо пред огледалом.

Углавном се народ огледао у лавору. То је била најмирнија вода у свакој кући. Познаш ома ко се умива, кад се нагне над лавор и склопи шаке да зајтије прегршт воде да се умије богато. Ко је имо близу канал, бару, шарампов, бааању (у Банату), базене од кудељаре, Тису док се рано ујутро још није пробудила, јамураче где су черпић правили, кубике и још којекакве дунавце, рукавце и језерца, е тај је мого да се огледа и тамо, кад је мирна вода. Тако су нас и учили да гледамо помрачење Сунца. Гледали смо ил’ кроз парче гаравог стакла ил’ у лавор, да видимо како се оно огледа. Кад је могло Сунце, шта је нама фалило да и ми тако радимо?

Онда дође вашар. А на вашару свега. Дође и млого света, неки тргују, неки пазаре а неки кибицују. Долазили и лицидери, свашта су имали. Имали су коњиће с јахачима а преко тог што јаши била је налепљена његова слика. Леп ко на слики. Има капу, бич, чизме, дотеран ко за Врбицу. Па још весео и насмејан. Баш ко деран кад му купе коњића код лицидера. За девојчице је већ била друкчија понуда. Било је да се пазари за мале и оне малко старије, што су се већ девојчиле. Оним малим су куповали матера ил отац, можда и уја ил’ дејка, ко се већ на вашару затеко, а пазарили су им лутке лицидерске. И њи је разни било и свакојаки. Једне су имале слику девојке, дотеране, једне су биле клот, само нашаране, а оне најлепше су имале и огледалце. Једно мало, ћошкасто огледало, таман толко да стане на луткицу и да около буде лицидерска шара па да огледалце буде ко урамљено. Онда је свака така луткица имала и слику своје девојчице, кад се огледа. Е, оне старије, што ће и удаваче да буду, добијале су од момака лицидерско срце. У то доба срце је било непогрешив симбол љубави, што веће срце, већа нас и љубав везивала. Није требала посвета, на срцу лицидерском је било огледалце.

Момци су пре женидбе наруковали војску да служе, да се учовечају и да одуже дуг према отаџбини, па кад се скину у цивилно одело, да се жене. Сваки војник ЈНА био је дужан по ПеСу (правила службе) да има иглу, конац, чешаљ, уредно сложену марамицу и огледалце. Без тог се није могло у град, међу цивиле. Огледалца су била на патент, кад се она П дршка преклопи, могло је да се ослони на њу под углом и да стоји на неком столу док се војник ЈНА огледао. Имала су та огледалца и другу, војничку страну. С наличја је било стакло, а између огледала и стакла била је урамљена слика неке голишаве женске. Бар се тада тако мислило да изгледа голишава лепотица. Тек много година касније на дуплерицама се појавила сурова истина и показала шта су регрути пропустили живећи у заблуди са својим огледалцом, цео војни рок.

Мудри људи су навек диванили да су очи огледало душе. Ти што крију поглед, крију и душу. Нема ту огледања. После су изумели црне цвикере, па кобајаги терају моду, ал’ ми знамо шта заправо раде. Онда је дошло време да и пролетери имају велика огледала у својим кућама, баш као што је и трула буржоазија то имала, док се нова идеологија није обрачунала са њима и стала на пут тој декаденцији која угрожава светлу будућност. Огледала за пролетере су била прилагођена, скромнија, била су део намештаја у спаваћим собама и онако дрвено урамљена штрчала су скоро до прве штрафте под плафоном. У њих је стајао комплетан лик и фигура радника и трудбеника који су градили нову, светлу будућност, и неговали тековине НОБ.
Паори за огледала нису имали каде. Устајали су пре сванућа, легали кад се смркне, а дању радили и црнчили. Шта ће им огледало кад су и под руком осетили да су ознојани. У паорским кућама био је један рам с окаченим пешкиром, ома иза врата ладне собе. Сиротиња је имала обичан, а газдачки држач имо је округло огледалце, у дрвеном раму, резбарено.
Онда дође и то доба да се огледало покрије. Застре се лепим, уштирканим, тканим пешкиром. Нема слике у огледалу. Нема више ни тог што ће да га испрате из куће. Што се огледао, огледао се. Што се нарадио, нарадио се. Остаје још да се после њега поделе и да растрговче то што је стеко, па ко онда сме да се погледа у огледало, тај је имо чисту савест. После су направили и друкчија огледала, како се мењало и време и савест.
Има још једно огледалце, ал’ за њега треба младост и оштро око. Направи га роса, рано зајутра. Онда ваља поранити, па наћи лист с којег виси капљица росе. Ако се пажљиво загледате, у њој се види све около, све прошло и све што ће да дође. Е то је право огледалце које може да вам испуни жеље. Ко рано рани, три среће граби. Види се и тај текст у капљици росе, ко уме да чита.

Članak ОГЛЕДАЛО, ОГЛЕДАЛЦЕ МОЈЕ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Не турај нос ди му није место, ал’ сам му убрисала нос, добићеш по носу, нос ти твој… Има тога још, зависи од прилике. Два најпознатија носа у причи, оде код нас, су она два; један је дрвени, а други је прави. Сличних су особина и одају намере кад почну да расту. Један је онај што га је имо Пинокио, а онај други би сви да га својатају, кад им бркови нарасту. Обадва су само у дивану и користе се као синоними, а народ ко народ, узима здраво за готово, па верује да је баш тако. Пинокио кад крене да прави лагарије, крене и нос да му расте, па ома сви виде шта ради. За онај други се каже: какав нос, такав и понос. Тај други баш и нису млоги видли, ал’ су се о њега отимале и распуштенице и младе удовице. Канда већма ове прве, мање су биле у жалости.

Ономад је све друкчије мирисало, ни ђубре кадгод није смрдило. Добро, свињско је умело малко, ал’ коњско и марвено – никад. Да није тако било, људи не би ни спавали у штали код коња. Једни су тамо спавали ко бироши, за таке није било места у кући код газде. Други су код коња ноћивали да стражаре, да им ноћу какав Рада из Бингуле коње не украде, а трећи су толко волели коње да су и спавали нуз њи, ту у штали. Нит им је смрдило нит су се зајутра они чули на шталу. Умели су и младенци да побегну часком у шталу, кад се баш здраво зажеле сиротињске забаве, па онда коњи само малко фркну, ал’ онако упола гласа, ко да им пофторавају, а праве се невешти и нит чују нит виде.
Говеђа балега само на око изгледа гадно. Ал’ није одувек било тако. Кадгод су џангризали само они што нису имали краве нег су ишли с кантицом по млеко, кад се краве с паше врате предвече. Док су краве ишле шором, нису водиле рачуна ди ће оставити печат, па кад ударе пред радничком кућом, онда буде малко заврћања носом. Паори нису марили, после почисте и једни и други и радују се и трава и цвеће.

Радовали су се људи кад су собе биле помазане, крпаре затегнуте, фиранге уштиркане, а дуње и јастуци набрекли под ћилимима. Ондак смо имали две врсте дуња: једне су биле с перјом, а друге с воћке. Те с воћке смо онда звали дгуње. После су нас покварили ови што су све „перије мењали за лијо јоргане, лијо јастуке, амбасадор ћебе“. Остале само дуње, ко да смо с дгуњама јастуке пунили. Ни не стоје дгуње више на шифоњерима да нам миришу, нег их ома скркају у ракију и комину, држе дигод доле у шупи која се сад зове гаража. После се фале како им мириши ракија на дуње и какви су мајстори. Права ракија од дгуња никад не мирише тако јако да се с врата осети. Та је крштена с есенцијом, знају то прави ракијаши. А ни дгуње нису нешто издашне у комини, зато се некад и није баш пекла ракија од њих. Пекмез, дунст и китникез и шлус. А најбоље су мирисале кад се онако фришке поређају на шифоњер, па ту с нама чекају да прође зима и да смемо да смакнемо фиранге и да отворимо пенџере.

Дгуње су ту биле само помоћно средство, да малко улепшају мирис у соби. Под је био земљани, зидови од набоја, такође земљани. Таван исто, витловке, земља, плева и малтер. Што је било криво, поправио је ваљак и молерај. Еколошка кућа, кажу данас. Подови се украшавали крпарама, тканим ту, зими, кад се имало више каде.
Под је био помазан и помазиван је редовно. Помазивало се посебно направљеном смешом, више је то био засићен раствор него смеша. Кравља балега, малко жуте земље, малко креча, доста воде и са тим се мазао, помазивао зељани под.

И то је било лепо? Него шта! И лепо је мирисало? Јесте. Тешко, немогуће је то све данас разумети. Неки то не би ни толерисали, речено данашњим језиком. Лако је то тумачити, нису живели у оно време, нису се радовали запећку, шамли око пећке, мирису земљаног пода, молованих зидова и уштиркане постељине, мирису вруће пећке и оном трачку који пробија у предњу собу из кујне, кад матер ил’ баба изваде кромпирачу из пећке ил’ врућ лебац, петком.

А дгуње? Е, оне вам у овој причи дођу као те миришљаве јелкице које качите о ретровизоре, да вам лимузине лепше миришу. Онда јелка мирише на ванилу, на лаванду, на кокос, на киви, на све сем на себе. Наше дгуње су мирисале на себе, једре, жуте, тврде и најдуговечније од свих фришко узбраних. У нашим носевима чувамо тај мирис. Какав нос, такав и понос. Имали смо и дгуње и дгуњце.

Članak ОСТАЛО НАМ У НОСУ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Postoji još bezbroj ovakvih pitanja. I sva su važna. E sada, sve ove elemente pokušajte da iskombinujete. Dobićete nešto nalik onoj „mađarskoj kocki“, kako smo je zvali. Možete do prekosutra da je okrećete u milion kombinacija. Na kraju svega, verujte mi na reč, možete pet puta doći u isto mesto, i svaki put ga osetiti i doživeti na potpuno različit način. Uostalom, jedna igra me je nekoliko puta zabavila. Praktikovao bih je u trenucima dok bih pričao s nekim od meštana, koji bi mi tvrdio kako ste živeći u selima ili manjim varošima, osuđeni na prokletstvo da svaki dan kružite istim, potpuno jednakim ulicama, bez novih utisaka koji bi vas oplemenili ili podstaknuli na kakav mentalni ili duševni napor. Onda bi tako raslabljenog i gotovo na suzu spremnog domaćina, ja, kao gost, poveo u šetnju. Naravno, pre toga bih se kroz razgovor uverio da nije od onih okoštalih, koji sa svojom jedinom istinom žive poput školjke u sedefnom oklopu. Poverenje bih poverio samo nekome, ko je poput drevnih nomadskih pastira, sposoban da gleda u mesec, zvezde, sunce, nebo, zemlju, mrak i svetlost, tražeći u njima simbole višeg smisla.

S takvim bih zastao u centru pred portom. Zamolio bih ga da zatvori oči, sačeka koji trenutak i opiše mirise i sve što mu tog trenutka prolazi kroz glavu. Isti ritual ponovili bismo još nekoliko puta. Na iznenađenje onog, koji mi je do pre sat vremena tvrdio kako se po ovih nekoliko sokaka već pola veka vrti kao muva u pivskoj čaši, složili bismo se da je sve izgledalo mnogo zanimljivije nego obično. Na glavnom šoru je drvored, naseljen jatima sova i vrana. Miris cveća meša se s glasnim dozivanjem ptica. U sledećoj ulici je škola. Žamor dece, kada sklopite oči, podseća na šum talasa, uz koji ste bezbroj puta zaspali na plaži. Pa onda stižemo u paorski šor u kom i danas ima ljudi koji drže konje, marvu i koji se vilama služe spretno kao escajgom. Mešaju se mirisi sena, oznojenih životinja i onaj svakome ko se u to razume, prijatno slatkast miris balege što se jutrom iznosi iz štale. Naravno, jedan kraj sela ili varoši izlazi na njive. Vetar donosi sitnu prašinu s njiva koje se protežu sve do ona dva crkvena tornja u selima što se naziru daleko na horizontu. Na drugom kraju, put nas vodi na lenju panonsku reku. Ovde je vazduh mnogo svežiji i tera na razmišljanje.
Ne da nema dva ista sela, ne da u isto selo možete ući pet puta i svaki put osetiti nešto novo… već ako ste od onih kadrih da na svakom zidu naprave prozor, po jednoj jedinoj varoši možete putovati, ulaziti u nova raspoloženja i iskustva. Nije do mesta. Do vas je! Uvek je do vas.

Putovanja po Vojvodini naučila su me da jedna od najmoćnijih pojava ljudskog života jeste ono što bi se moglo nazvati „solidarnost osrednjosti“. Pripadnicima ovog kulta sve je isto. Čitav život provešće između straha i želja. Straha da će nešto izgubiti i želje da nešto dobiju. Izgubiti ili dobiti. Trećeg motiva nema. Takvi će, na primer, pre svakog putovanja dobro proveriti mogu li na putu nešto izgubiti: udobnost, komfor, dnevne navike… I šta će na drugoj strani dobiti: što veću senzaciju, što jače uzbuđenje ili iskustvo koje nikada nisu imali. Ako odnos želja i strahova nije u opuštajućoj ravnoteži, odustaće. To je bar lako. Zapravo, najlakše je uzdržati se od hodanja. Teško je hodati a ne dodirivati tlo. Ovaj tekst namenjen je onima koji u to veruju. Koji su poput onog pesnika koji je čitavog života „tražio i često na volšeban način pronalazio reč kojom se služi tišina, da iskaže sopstvenu tišinu, a da je ne naruši“. Zabluda je da postoji jedna istorija. Svi mi, postojeći jedni uz druge, ispisujemo dve paralelne istorije. Jedna je ona „događajna“. A druga je „suštinska“. Ako se povodite za ovom prvom, može vam se dogoditi da odete na drugi kontinent i pri tome i dalje budete bez radosti. Ovi drugi, izaći će na zemlju, negde na Telečkoj visoravni, ili možda onu iza Melenaca… i pri tome osetiti mudrost koja sva blista od osećaja i emocija.

Nije do mesta. Do nas je! Uvek je do nas.

Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak Sve nijanse istog se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Старе и нове нису толко ни нове. То је сад, ономад, наишло и код нас да се тако зове и да има један деда с брадом што није Божић Бата ил’ Микулаш. Знају и ди он седи, тамо дигод горе ди је здраво ладно. Навек им је тамо зима. Тај је једини што је видијо како је код нас лепо и топло, и што дође, ал’ се и врати. Канда само он није оде осто.

Било је јаких зима кад је заправо било и ладно и смрзнуто. Диванио је старији свет да је дрво зими пуцало од ладноће. Пукне ко из прангије, тако се чује. Лед је био дебљи нег’ цео шув. Секли га и носили у леденице, ледаре, да га покрију сламом и да тако ушушкан траје целе године. И трајо је тако. Трајо све док нису стигли фрижидери на струју. Онда је и зима видла да нам више не треба па постала блага, да нам се додвори. После је и она очла набурена, чим је чула да купујемо клима уређаје. Заправо се разочарала у тај свој зимски живот и одбегла од нас. А и шта ће нам така никаква? Нама треба јака и једра зима, да нас штипа и уједа, после ње да дркћемо ко врбов прут ил’ ратлук на колима, кад се враћамо с вашара преким путом, по чапашу. Те липаве и млитаве нису за нас. Зато их сад толко и рекламирају на радију и телевизору, да су јаке и да свашта уму, да се не шалимо с њима. А напољу ни минус два нема. Е, да се врате оне зиме, бабадевојке што су могле и до двадест седам, ал у минус. Да наиђу и да овим успијушама покажу.

Јака зима прође, онда наиђе пролеће. Ни њега више не познајемо. Скупило се ко топломер ил’ онај други мерач у ладној води. Ни налик оном пролећу од кадгод, кад се све буди, расте и пуца од жеље. То је било доба кад није било Нове године. Била је ова и лањска ил’ преклањска, а трајале су од Божића до Божића. Обећања су се давала само краткорочно „биће догодине“, ил’ онако неодређено: „док сам ја ту“. И то се поштовало. Е, то пролеће је почињало после Ђурђевдана. Онда су и жабе почињале да крекећу. Могло је да се седи без покровца на земљи и да се сеје кад је земља била топла. А влаге да л’ је било? Та ди неће бити кад је зимус по метер снега падало.

Угреје сунце, никне све часком и дође брзо мотика на ред. Онда се народ киши нада. И киша је имала свој ред, обећала се, а обећања су поштована. Падне прво ђурђевска киша, онда малко ороси за Ускрс, да не поливају само поливачи, па дође спасовска око Спасовдана. Духови покисну обавезно. Онда Марија и Илија уму да донесу неку слоту, ампу ил’ салауку, ал’ ко се провуче без леда, покисне добро. И то буде доста да година роди и да буде и за догодине, до нове бербе.

Било је и онда да нас која киша промаши. Па кад деда оде да обиђе њиве, само се чешка иза увета кад види какав је кукуруз. Онда сви данима диване и пепричавају како је почео да подгорева. А он, зелен ко гора, први лист му малко пожутио, почео и други и одма ето нама једа и секирације. Ако не буде кише, неће бити ни рода да се обере.
Брало се ручно, уз песму, с прљком око прста, да се љуштика лакше поцепа. А клипове су хвалили и мушкарци жене. Знали су које су чије мере, па се тако и род памтио. Више од тог се није баш смело док сунце не седне, веровало се на реч.

Како је данас? За клип се више нико не вата, сви круне на њиви, па нит се зна како је родило нит колки је чији. Овакву сушу слабо ко памти. Све нас кише заобишле. Клипови у длан да стану, ваљда их од срамоте неће ни дирати. Да ли когод памти да је година била без клипова? Жути се до метлице, ко да је крај септембара.
Ди су наше кише? Тамо ди су и клипови. Окруњени и у римфузи. Ни са шапуриком не можемо да се фалимо. Кадгод се на игранке носио клип кукуруза, ставе га бећари у џеп кад музика крене да свира стискавце.

Срећа да више ни тог нема. Шта мислите да сад треба да се спремамо на игранку па уместо клипа, туримо у џеп шаку кукуруза, окруњеног. Ко да идемо да играмо мице а не стискавац.

За све су криве кише. Сад и кад нам падају, падају суве. Падне сува киша па по шофершајбнама мош избројати колико је капи пало, види се на прашини.
Чувајте се киша наших насушних. Ништа на суво не ваља. Ваља једино насуво. С чим? А, па још може да се бира.

Текст: Бора Отић
Фото: Unsplash

Članak Кише наше насушне se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ako te boli zub, pa upravo u to vreme otputuješ na Tibet, u Egipat ili odlučiš da provedeš Novu godinu u Njujorku… znate li šta će se dogoditi?
Pa ništa! Boleće vas zub. Jer – poneli ste ga sa sobom. I zato se svako ko putuje na kraj sveta, da bi otklonio svoju depresiju, nezadovoljstvo, strah… posle nekoliko dana ili nedelja iluzije, u koju je sebe za skupe pare uvukao, vraća na staro. Jer sve to od čega je bežao sve vreme nosio je sa sobom. I poput kofera, s njime se vratio. Zato volim kada u nekom mestu, mimo svakog puta, u najčešće domaćinovim rukama otesanoj i ozidanoj kući, u koju po nekoliko dana niko ne dolazi, jer domaćinov potomak odavno živi u većem gradu – otvorim vrata na kapiji. U susret mi dotrči pas. Skoči mi u visinu lica, uvija se oko nogavica, pruža prednje šape… U vazduhu se oseća gusto tkanje njegove radosti. Zapravo… pas te nauči da ceniš dom koji imaš. Na ta tri ara placa smestio je svu sreću sveta. Tu se hrani, odmara, igra, voli… i nedajbože da mora nekuda da luta. Sebe možeš varati čitavog života. Druge ljude varaćeš neko vreme. Boga nećeš nikada. I od njega ne možeš pobeći. Jer nosiš ga sa sobom. I zato ti je se dobro koje ti je namenio dao tu gde jesi. Lekovita trava, po koju si spreman da ideš na drugi kraj sveta, raste u tvojoj bašti. Ovo malo čupavo stvorenje zna to od početka. Nama dok to ne shvatimo, prođe često i pola veka. I bude nam oprošteno.

I zato sam, tumarajući od Bezdana i Bačkog Brega, do Omoljice i Starčeva, pa od Đale do Šida unakrst, razvio jedan običaj. Uči me mudrosti i životu. Dakle, dok iz posude sipam pasulj u lonac za kuvanje, nasumično odaberem jedno zrno i stavim ga u stranu. Sutradan ga jednostavno „utisnem“ u zemlju neke od sobnih saksija. Već posle pet ili šest dana, iz zemlje niknu dva listića. A zatim i čitava biljka. Zapravo, svako od onih bezličnih, gotovo osušenih zrna pasulja – nosilo je u sebi savršen život. Da je dobilo priliku, porodilo bi ga, baš kao ono jedno zrno koje je tu sreću imalo. Ima li ičeg strašnijeg od toga da prođemo svetom – a ne objavimo život u sebi! Za istinski verujućeg prilika za Vaskrs – postoji svakog dana. Na radost i spasenje!

U redu, studirao sam tu književnost, pa sam ponešto i pročitao. Ali da nisam lutao po Vojvodini, u svako doba i uvek kao prvi put, ne verujem da bi pola od ovog znao. Svako ko istim putem hoda, nikada kao turista, već uvek i jedino kao putnik, u to će se uveriti. Pa ako ništa drugo, bar hodati možemo. Na volju nam!

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak Ako ništa, bar hodati znamo se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

U prosevima sam osećao da čak i u toj situaciji, koju bi većina nastojala da izbegne po svaku cenu, nalazim povod za neko tiho zadovoljstvo. Nešto više od pukog ushita avanturom, koja bi pre pristajala dečačkom dobu. Unutrašnja slast kazivala mi je da se nešto dešava. I tada, na tom putu, negde između Česterega i Žitišta, u gluvo doba noći, u kom čak i vilenjaci polaze na spavanje, bilo gde a u Banatu naročito, pade mi nešto na pamet. Kako je moguće da me takve stvari, u kojima u ledenim časovima, daleko pre svitanja, po svakakvim vremenskim uslovima prelazim po 100 kilometara u jednom pravcu da bih se sreo možda sa samo nekoliko ljudi – ne samo ne mrze, već i dalje iskreno vesele.

Odgovor sam dobio pre nego što sam ga uistinu i zatražio. Tu usred crnila nepregledne nigdine, setio sam se da je nekada, sedamdesetih i osamdesetih godina, duž čitave Vojvodine jezdio jedan čudan autobus. Zalazio je u svako mesto. Čak i u ona sela u kojima je u dve ulice živelo stotinak ljudi. U cik zore autobus bi stizao pred lokalni dom zdravlja. U redovima ili manjim grupama seljani su čekali ispunjeni lakom nervozom koju su terali neobaveznim razgovorima. U autobusu koji bi pristigao nalazio se mobilni rendgen za snimanje pluća. Pred njim je stajao čovek u belom mantilu koji bi meštanima najpre uzimao kap krvi iz kažiprsta. Nakon toga bi im davao usku belu traku koja je na vrhu imala neki rozikasti kvadratić. Ličila je na malo veću šibicu, koju bi nosili kući. Uzorak, uzet iz krvi i urina, mnogima je pomogao da tu, na kućnom pragu, otkriju da li imaju dijabetes i tako sebe kasnije poštede mnogih muka. Snimak pluća, koji su mnogi tom prilikom uradili prvi put za svog veka, sačuvao je živote mnogima što su stajali pred ovim autobusom. Od Bezdana do Deliblata, i unakrst od Čoke do Šida.

Čovek u belom mantilu, iz autobusa koji je po januarskom mrazu i letnjoj žegi krstario Vojvodinom 350 dana u godini – bio je moj otac. On, Milenko Tucić, viši zdravstveni tehničar u Institutu za zdravstvenu zaštitu, bez ijednog jedinog dana bolovanja, punih 40 godina obilazio je vojvođanska sela i varoši. Po podne bi se vraćao kući s bezbroj anegdota, tek ponekad i s kartonom salašarskih jaja ili flašom tog jutra pomuženog mleka. Pamtim ledena jutra, u kojima se magla pribijala uz prozore, a iz hodnika dopirali šuštanje kaputa i jedva čujni udarci kašike za obuvanje cipela. Oko pet ujutro, bez obzira na sve, otac je polazio na put. Za Obrež, Lok, Bavanište…

Te noći, u dva ujutro, negde na putu između Česterega i Žitišta, razmišljao sam kako moj otac i ja, poput nekakvih poslastičara iz kakvog fantazmagoričnog romana, čitavog života pravimo istu tortu. Tata je napravio piškotu. A ja preko nje, svojim putešestvijama, stavljam šlag i izlivam ukrase. Na tortu, koja je umesto prah šećera i belanaca, vazda od zemlje umešena.

Neopisiva je radost kada pomislim na to da smo obojica u te, većini nerazumne i svakako neisplative avanture, ulazili jer smo verovali i verujemo da činimo dobro. Dolaziš nekome pred noge da bi mu nešto darovao. Kao oni junaci iz naših detinjstava. U praskozorje. U cik zore. Po putevima na kojima i traktori voze sporo da se ne bi oštetili. Zaradovan jutarnjom kiflom ili vrućim hlebom, koji su u gajbama upravo uneli u tek otvorenu prodavnicu u centru Silbaša. I ni za tren se ne kajem zbog pređenog puta. Više me je strah od slutnje da će svakako doći dan u kojem se na put više neće moći. Sve češće proveravam da li je na donjoj polici kuhinjskog ormarića i dalje onaj crveni lončić u kom je tata beskrajno dugo kružio kafenom kašičicom… U trenucima u kojima mu je sudbina objasnila, da je svaki put – uvek i neumitno krug. I kada ga jednom ispišeš, nema dalje.

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Unsplash

Članak O torti… I krugu se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.