Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Кише наше насушне

Године се деле свакојако. Прво на старе и нове, ратне и у миру, младалачке и старачке, оне с јаким зимама кад је дрво пуцало, оне кад је каква болештина наишла, кад се која удавала, кад је когод нарукуво, онда на оне родне кад је било свега, и на оне сушне ил’ кад лед све побије па буде гладна година. Тако су их памтили и тако и крстили.

Старе и нове нису толко ни нове. То је сад, ономад, наишло и код нас да се тако зове и да има један деда с брадом што није Божић Бата ил’ Микулаш. Знају и ди он седи, тамо дигод горе ди је здраво ладно. Навек им је тамо зима. Тај је једини што је видијо како је код нас лепо и топло, и што дође, ал’ се и врати. Канда само он није оде осто.

Било је јаких зима кад је заправо било и ладно и смрзнуто. Диванио је старији свет да је дрво зими пуцало од ладноће. Пукне ко из прангије, тако се чује. Лед је био дебљи нег’ цео шув. Секли га и носили у леденице, ледаре, да га покрију сламом и да тако ушушкан траје целе године. И трајо је тако. Трајо све док нису стигли фрижидери на струју. Онда је и зима видла да нам више не треба па постала блага, да нам се додвори. После је и она очла набурена, чим је чула да купујемо клима уређаје. Заправо се разочарала у тај свој зимски живот и одбегла од нас. А и шта ће нам така никаква? Нама треба јака и једра зима, да нас штипа и уједа, после ње да дркћемо ко врбов прут ил’ ратлук на колима, кад се враћамо с вашара преким путом, по чапашу. Те липаве и млитаве нису за нас. Зато их сад толко и рекламирају на радију и телевизору, да су јаке и да свашта уму, да се не шалимо с њима. А напољу ни минус два нема. Е, да се врате оне зиме, бабадевојке што су могле и до двадест седам, ал у минус. Да наиђу и да овим успијушама покажу.

Јака зима прође, онда наиђе пролеће. Ни њега више не познајемо. Скупило се ко топломер ил’ онај други мерач у ладној води. Ни налик оном пролећу од кадгод, кад се све буди, расте и пуца од жеље. То је било доба кад није било Нове године. Била је ова и лањска ил’ преклањска, а трајале су од Божића до Божића. Обећања су се давала само краткорочно „биће догодине“, ил’ онако неодређено: „док сам ја ту“. И то се поштовало. Е, то пролеће је почињало после Ђурђевдана. Онда су и жабе почињале да крекећу. Могло је да се седи без покровца на земљи и да се сеје кад је земља била топла. А влаге да л’ је било? Та ди неће бити кад је зимус по метер снега падало.

Угреје сунце, никне све часком и дође брзо мотика на ред. Онда се народ киши нада. И киша је имала свој ред, обећала се, а обећања су поштована. Падне прво ђурђевска киша, онда малко ороси за Ускрс, да не поливају само поливачи, па дође спасовска око Спасовдана. Духови покисну обавезно. Онда Марија и Илија уму да донесу неку слоту, ампу ил’ салауку, ал’ ко се провуче без леда, покисне добро. И то буде доста да година роди и да буде и за догодине, до нове бербе.

Било је и онда да нас која киша промаши. Па кад деда оде да обиђе њиве, само се чешка иза увета кад види какав је кукуруз. Онда сви данима диване и пепричавају како је почео да подгорева. А он, зелен ко гора, први лист му малко пожутио, почео и други и одма ето нама једа и секирације. Ако не буде кише, неће бити ни рода да се обере.
Брало се ручно, уз песму, с прљком око прста, да се љуштика лакше поцепа. А клипове су хвалили и мушкарци жене. Знали су које су чије мере, па се тако и род памтио. Више од тог се није баш смело док сунце не седне, веровало се на реч.

Како је данас? За клип се више нико не вата, сви круне на њиви, па нит се зна како је родило нит колки је чији. Овакву сушу слабо ко памти. Све нас кише заобишле. Клипови у длан да стану, ваљда их од срамоте неће ни дирати. Да ли когод памти да је година била без клипова? Жути се до метлице, ко да је крај септембара.
Ди су наше кише? Тамо ди су и клипови. Окруњени и у римфузи. Ни са шапуриком не можемо да се фалимо. Кадгод се на игранке носио клип кукуруза, ставе га бећари у џеп кад музика крене да свира стискавце.

Срећа да више ни тог нема. Шта мислите да сад треба да се спремамо на игранку па уместо клипа, туримо у џеп шаку кукуруза, окруњеног. Ко да идемо да играмо мице а не стискавац.

За све су криве кише. Сад и кад нам падају, падају суве. Падне сува киша па по шофершајбнама мош избројати колико је капи пало, види се на прашини.
Чувајте се киша наших насушних. Ништа на суво не ваља. Ваља једино насуво. С чим? А, па још може да се бира.

 

Текст: Бора Отић
Фото: Unsplash

Možda vam se svidi...

Dobrodošli