Наша, ова обична и најдража учитељица, учила нас да су још кадгод, тек кад су почели да праве Египат, наумили да направе и папир. Диванила је да је то било чудо невиђено кад су се сетили да покосе травуљину у баруштини, па да од ње направе артију. Тако је и било, само што они нису знали да се то зове артија и да ће је после и код нас прекрстити да се слично зове ко и код њи. Они су то звали папирус, а ови наши што су покрштавали језик кумовали да се не зове артија већ папир, то им било слично ко оригинал.

Здраво млого је времена прошло док артија није стигла до нас. Е, ал’ нисмо ми чекали артију па да тек на њој почнемо да пишемо. Знали смо ми како је прошла та њина артија од шаше, смотана у свитке, кад је планула библиотека у Александрији. Све очло по очину, часком. Изеш га, нису имали ДВД, ко ми. Наши ватрогасци уму и с брентачама да угасе ватру.
Сетили се наши па ђацима направили дрвене таблице и једну дрвену оловку, ал’ без срца. Оловка је више личила на прљак за брање кукуруза, а преко таблице су намазали восак. Онако домаћински, газдачки га намазали, да буде дебље, да се не провиди. Онда дечурлија с том оловком учила да пишу по воску, кад су седили у скамијама. После, кад дођу кући, матере угреју восак, побришу и растопе тај школски рад и поравнају таблицу за сутра, да деца имају по чему да пишу поново. Тако су наши почели да носе знање у глави, а не да им буде воштано и да се лако брише.

Кад су стигле мастиљаве оловке, то је била револуција код нас. Културна револуција. Мого је да пише и обичан свет, а не само писари, попови и учитељи што су имали мастионице, штило и перо. Ал’ обичан свет није имо папира да бира. Срећа да су се појавиле штаницле у дућанима, па се тај папир није бацо, био је добар да се пише и црта по њему. Диванио ми је чика Сава Стојков да је и он почо да црта прво са цимерманском оловчицом на штаницли од малог фртаља. Сетили се наши да користе и врата од шифоњера. И данас на старом намештају с унутрашње стране стоје записи кад је ко умро, кад се крава отелила, кад је квочка насађена, кад се који деран родио, јелил когод новаца узајмио… Има свега у тој скривеној евиденцији. Писало се и по окреченом зиду у шупи. Кад су стигле новине, писало се и по маргинама ди није било штампано.

Било је бећара који су писали и по папирним новцима. А било је и они што су правили фалш новце па варали и народ и државу. Таке су ома у бувару спроводили кад их апсе.
Неки су волели те папирне новце, мазили их и љубили, слагали, бројали и сакривали од лопова. Други су волели да мазе, миришу, по стоти пут изнова читају љубавна писма и да се надају и да верују у вечну љубав.

Деца добила свеске, вежбанке, прве страхове од искиданог празног листа папира на којем су, по команди, писали у заглављу „Контролни задатак из …“

Онда смо папиру дали још једну функцију, не служи му баш на част, ал’ има добру цену. Неки визионар је давно предвидео да ће доћи модерно доба кад ћемо користити напредну пољопривредну механизацију, кад неће бити кукуруза у чардацима, кад ће га комбајни крунити одмах на њиви. Нема клипа, нема ни шапурике. Нема онда више ни беле, за госте, ни црвене, обичне, за укућане. Наденули папиру ново име, па се таки зове тоалет-папир. Колко га волемо видло се ономад кад је народ слутио на кризу, па су сви куповали по десетак великих паковања и вукли их поносно кућама. У очима им се видела сигурност и смиреност. Део будућности је осигуран, гузице ће бити чисте, а за образе ћемо се већ некако снаћи.

Од папира бисмо могли свашта да научимо: колко који вреди, како су различито шарени, да има и танких и дебелих, тврдих, а ни мекани нису лоши, да папир вреди више од човека, да без доказа на папиру човек не може ништа, да више нисмо ни мусави ни усрани и да је ред да му кажемо фала. Фала папиру што трпи све!

Članak ПАПИР ТРПИ СВЕ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ми смо ома знали да то огледало није за нас: ем је било велико, ем тешко, ем га је користила зла маћеха. Наша мама је имала једно мало, канда да је било и малко окрњено, па можда зато и није умело да дивани, ал’ смо ми знали да је она најлепша на свету. Оно друго огледало што је на зиду висило, било је годинама високо од нас. Могли смо да му домашимо слику само кад се попнемо на хоклицу, па још станемо на прсте. Било нам је доста да видимо шишке, обрве и једно око, и то кад искривимо врат да још малко нарастемо пред огледалом.

Углавном се народ огледао у лавору. То је била најмирнија вода у свакој кући. Познаш ома ко се умива, кад се нагне над лавор и склопи шаке да зајтије прегршт воде да се умије богато. Ко је имо близу канал, бару, шарампов, бааању (у Банату), базене од кудељаре, Тису док се рано ујутро још није пробудила, јамураче где су черпић правили, кубике и још којекакве дунавце, рукавце и језерца, е тај је мого да се огледа и тамо, кад је мирна вода. Тако су нас и учили да гледамо помрачење Сунца. Гледали смо ил’ кроз парче гаравог стакла ил’ у лавор, да видимо како се оно огледа. Кад је могло Сунце, шта је нама фалило да и ми тако радимо?

Онда дође вашар. А на вашару свега. Дође и млого света, неки тргују, неки пазаре а неки кибицују. Долазили и лицидери, свашта су имали. Имали су коњиће с јахачима а преко тог што јаши била је налепљена његова слика. Леп ко на слики. Има капу, бич, чизме, дотеран ко за Врбицу. Па још весео и насмејан. Баш ко деран кад му купе коњића код лицидера. За девојчице је већ била друкчија понуда. Било је да се пазари за мале и оне малко старије, што су се већ девојчиле. Оним малим су куповали матера ил отац, можда и уја ил’ дејка, ко се већ на вашару затеко, а пазарили су им лутке лицидерске. И њи је разни било и свакојаки. Једне су имале слику девојке, дотеране, једне су биле клот, само нашаране, а оне најлепше су имале и огледалце. Једно мало, ћошкасто огледало, таман толко да стане на луткицу и да около буде лицидерска шара па да огледалце буде ко урамљено. Онда је свака така луткица имала и слику своје девојчице, кад се огледа. Е, оне старије, што ће и удаваче да буду, добијале су од момака лицидерско срце. У то доба срце је било непогрешив симбол љубави, што веће срце, већа нас и љубав везивала. Није требала посвета, на срцу лицидерском је било огледалце.

Момци су пре женидбе наруковали војску да служе, да се учовечају и да одуже дуг према отаџбини, па кад се скину у цивилно одело, да се жене. Сваки војник ЈНА био је дужан по ПеСу (правила службе) да има иглу, конац, чешаљ, уредно сложену марамицу и огледалце. Без тог се није могло у град, међу цивиле. Огледалца су била на патент, кад се она П дршка преклопи, могло је да се ослони на њу под углом и да стоји на неком столу док се војник ЈНА огледао. Имала су та огледалца и другу, војничку страну. С наличја је било стакло, а између огледала и стакла била је урамљена слика неке голишаве женске. Бар се тада тако мислило да изгледа голишава лепотица. Тек много година касније на дуплерицама се појавила сурова истина и показала шта су регрути пропустили живећи у заблуди са својим огледалцом, цео војни рок.

Мудри људи су навек диванили да су очи огледало душе. Ти што крију поглед, крију и душу. Нема ту огледања. После су изумели црне цвикере, па кобајаги терају моду, ал’ ми знамо шта заправо раде. Онда је дошло време да и пролетери имају велика огледала у својим кућама, баш као што је и трула буржоазија то имала, док се нова идеологија није обрачунала са њима и стала на пут тој декаденцији која угрожава светлу будућност. Огледала за пролетере су била прилагођена, скромнија, била су део намештаја у спаваћим собама и онако дрвено урамљена штрчала су скоро до прве штрафте под плафоном. У њих је стајао комплетан лик и фигура радника и трудбеника који су градили нову, светлу будућност, и неговали тековине НОБ.
Паори за огледала нису имали каде. Устајали су пре сванућа, легали кад се смркне, а дању радили и црнчили. Шта ће им огледало кад су и под руком осетили да су ознојани. У паорским кућама био је један рам с окаченим пешкиром, ома иза врата ладне собе. Сиротиња је имала обичан, а газдачки држач имо је округло огледалце, у дрвеном раму, резбарено.
Онда дође и то доба да се огледало покрије. Застре се лепим, уштирканим, тканим пешкиром. Нема слике у огледалу. Нема више ни тог што ће да га испрате из куће. Што се огледао, огледао се. Што се нарадио, нарадио се. Остаје још да се после њега поделе и да растрговче то што је стеко, па ко онда сме да се погледа у огледало, тај је имо чисту савест. После су направили и друкчија огледала, како се мењало и време и савест.
Има још једно огледалце, ал’ за њега треба младост и оштро око. Направи га роса, рано зајутра. Онда ваља поранити, па наћи лист с којег виси капљица росе. Ако се пажљиво загледате, у њој се види све около, све прошло и све што ће да дође. Е то је право огледалце које може да вам испуни жеље. Ко рано рани, три среће граби. Види се и тај текст у капљици росе, ко уме да чита.

Članak ОГЛЕДАЛО, ОГЛЕДАЛЦЕ МОЈЕ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Не турај нос ди му није место, ал’ сам му убрисала нос, добићеш по носу, нос ти твој… Има тога још, зависи од прилике. Два најпознатија носа у причи, оде код нас, су она два; један је дрвени, а други је прави. Сличних су особина и одају намере кад почну да расту. Један је онај што га је имо Пинокио, а онај други би сви да га својатају, кад им бркови нарасту. Обадва су само у дивану и користе се као синоними, а народ ко народ, узима здраво за готово, па верује да је баш тако. Пинокио кад крене да прави лагарије, крене и нос да му расте, па ома сви виде шта ради. За онај други се каже: какав нос, такав и понос. Тај други баш и нису млоги видли, ал’ су се о њега отимале и распуштенице и младе удовице. Канда већма ове прве, мање су биле у жалости.

Ономад је све друкчије мирисало, ни ђубре кадгод није смрдило. Добро, свињско је умело малко, ал’ коњско и марвено – никад. Да није тако било, људи не би ни спавали у штали код коња. Једни су тамо спавали ко бироши, за таке није било места у кући код газде. Други су код коња ноћивали да стражаре, да им ноћу какав Рада из Бингуле коње не украде, а трећи су толко волели коње да су и спавали нуз њи, ту у штали. Нит им је смрдило нит су се зајутра они чули на шталу. Умели су и младенци да побегну часком у шталу, кад се баш здраво зажеле сиротињске забаве, па онда коњи само малко фркну, ал’ онако упола гласа, ко да им пофторавају, а праве се невешти и нит чују нит виде.
Говеђа балега само на око изгледа гадно. Ал’ није одувек било тако. Кадгод су џангризали само они што нису имали краве нег су ишли с кантицом по млеко, кад се краве с паше врате предвече. Док су краве ишле шором, нису водиле рачуна ди ће оставити печат, па кад ударе пред радничком кућом, онда буде малко заврћања носом. Паори нису марили, после почисте и једни и други и радују се и трава и цвеће.

Радовали су се људи кад су собе биле помазане, крпаре затегнуте, фиранге уштиркане, а дуње и јастуци набрекли под ћилимима. Ондак смо имали две врсте дуња: једне су биле с перјом, а друге с воћке. Те с воћке смо онда звали дгуње. После су нас покварили ови што су све „перије мењали за лијо јоргане, лијо јастуке, амбасадор ћебе“. Остале само дуње, ко да смо с дгуњама јастуке пунили. Ни не стоје дгуње више на шифоњерима да нам миришу, нег их ома скркају у ракију и комину, држе дигод доле у шупи која се сад зове гаража. После се фале како им мириши ракија на дуње и какви су мајстори. Права ракија од дгуња никад не мирише тако јако да се с врата осети. Та је крштена с есенцијом, знају то прави ракијаши. А ни дгуње нису нешто издашне у комини, зато се некад и није баш пекла ракија од њих. Пекмез, дунст и китникез и шлус. А најбоље су мирисале кад се онако фришке поређају на шифоњер, па ту с нама чекају да прође зима и да смемо да смакнемо фиранге и да отворимо пенџере.

Дгуње су ту биле само помоћно средство, да малко улепшају мирис у соби. Под је био земљани, зидови од набоја, такође земљани. Таван исто, витловке, земља, плева и малтер. Што је било криво, поправио је ваљак и молерај. Еколошка кућа, кажу данас. Подови се украшавали крпарама, тканим ту, зими, кад се имало више каде.
Под је био помазан и помазиван је редовно. Помазивало се посебно направљеном смешом, више је то био засићен раствор него смеша. Кравља балега, малко жуте земље, малко креча, доста воде и са тим се мазао, помазивао зељани под.

И то је било лепо? Него шта! И лепо је мирисало? Јесте. Тешко, немогуће је то све данас разумети. Неки то не би ни толерисали, речено данашњим језиком. Лако је то тумачити, нису живели у оно време, нису се радовали запећку, шамли око пећке, мирису земљаног пода, молованих зидова и уштиркане постељине, мирису вруће пећке и оном трачку који пробија у предњу собу из кујне, кад матер ил’ баба изваде кромпирачу из пећке ил’ врућ лебац, петком.

А дгуње? Е, оне вам у овој причи дођу као те миришљаве јелкице које качите о ретровизоре, да вам лимузине лепше миришу. Онда јелка мирише на ванилу, на лаванду, на кокос, на киви, на све сем на себе. Наше дгуње су мирисале на себе, једре, жуте, тврде и најдуговечније од свих фришко узбраних. У нашим носевима чувамо тај мирис. Какав нос, такав и понос. Имали смо и дгуње и дгуњце.

Članak ОСТАЛО НАМ У НОСУ se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Старе и нове нису толко ни нове. То је сад, ономад, наишло и код нас да се тако зове и да има један деда с брадом што није Божић Бата ил’ Микулаш. Знају и ди он седи, тамо дигод горе ди је здраво ладно. Навек им је тамо зима. Тај је једини што је видијо како је код нас лепо и топло, и што дође, ал’ се и врати. Канда само он није оде осто.

Било је јаких зима кад је заправо било и ладно и смрзнуто. Диванио је старији свет да је дрво зими пуцало од ладноће. Пукне ко из прангије, тако се чује. Лед је био дебљи нег’ цео шув. Секли га и носили у леденице, ледаре, да га покрију сламом и да тако ушушкан траје целе године. И трајо је тако. Трајо све док нису стигли фрижидери на струју. Онда је и зима видла да нам више не треба па постала блага, да нам се додвори. После је и она очла набурена, чим је чула да купујемо клима уређаје. Заправо се разочарала у тај свој зимски живот и одбегла од нас. А и шта ће нам така никаква? Нама треба јака и једра зима, да нас штипа и уједа, после ње да дркћемо ко врбов прут ил’ ратлук на колима, кад се враћамо с вашара преким путом, по чапашу. Те липаве и млитаве нису за нас. Зато их сад толко и рекламирају на радију и телевизору, да су јаке и да свашта уму, да се не шалимо с њима. А напољу ни минус два нема. Е, да се врате оне зиме, бабадевојке што су могле и до двадест седам, ал у минус. Да наиђу и да овим успијушама покажу.

Јака зима прође, онда наиђе пролеће. Ни њега више не познајемо. Скупило се ко топломер ил’ онај други мерач у ладној води. Ни налик оном пролећу од кадгод, кад се све буди, расте и пуца од жеље. То је било доба кад није било Нове године. Била је ова и лањска ил’ преклањска, а трајале су од Божића до Божића. Обећања су се давала само краткорочно „биће догодине“, ил’ онако неодређено: „док сам ја ту“. И то се поштовало. Е, то пролеће је почињало после Ђурђевдана. Онда су и жабе почињале да крекећу. Могло је да се седи без покровца на земљи и да се сеје кад је земља била топла. А влаге да л’ је било? Та ди неће бити кад је зимус по метер снега падало.

Угреје сунце, никне све часком и дође брзо мотика на ред. Онда се народ киши нада. И киша је имала свој ред, обећала се, а обећања су поштована. Падне прво ђурђевска киша, онда малко ороси за Ускрс, да не поливају само поливачи, па дође спасовска око Спасовдана. Духови покисну обавезно. Онда Марија и Илија уму да донесу неку слоту, ампу ил’ салауку, ал’ ко се провуче без леда, покисне добро. И то буде доста да година роди и да буде и за догодине, до нове бербе.

Било је и онда да нас која киша промаши. Па кад деда оде да обиђе њиве, само се чешка иза увета кад види какав је кукуруз. Онда сви данима диване и пепричавају како је почео да подгорева. А он, зелен ко гора, први лист му малко пожутио, почео и други и одма ето нама једа и секирације. Ако не буде кише, неће бити ни рода да се обере.
Брало се ручно, уз песму, с прљком око прста, да се љуштика лакше поцепа. А клипове су хвалили и мушкарци жене. Знали су које су чије мере, па се тако и род памтио. Више од тог се није баш смело док сунце не седне, веровало се на реч.

Како је данас? За клип се више нико не вата, сви круне на њиви, па нит се зна како је родило нит колки је чији. Овакву сушу слабо ко памти. Све нас кише заобишле. Клипови у длан да стану, ваљда их од срамоте неће ни дирати. Да ли когод памти да је година била без клипова? Жути се до метлице, ко да је крај септембара.
Ди су наше кише? Тамо ди су и клипови. Окруњени и у римфузи. Ни са шапуриком не можемо да се фалимо. Кадгод се на игранке носио клип кукуруза, ставе га бећари у џеп кад музика крене да свира стискавце.

Срећа да више ни тог нема. Шта мислите да сад треба да се спремамо на игранку па уместо клипа, туримо у џеп шаку кукуруза, окруњеног. Ко да идемо да играмо мице а не стискавац.

За све су криве кише. Сад и кад нам падају, падају суве. Падне сува киша па по шофершајбнама мош избројати колико је капи пало, види се на прашини.
Чувајте се киша наших насушних. Ништа на суво не ваља. Ваља једино насуво. С чим? А, па још може да се бира.

Текст: Бора Отић
Фото: Unsplash

Članak Кише наше насушне se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

To da l’ je šešir il’ šubara, oma možemo da rešimo. Šubara se kadgod nosila od Mitrovdana do Đurđevdana, a šešir resto. To je bilo neko doba kad je samo Tarzan išo po toj njegovoj šumetini gologlav. Ode kod nas nije bio red da kogod ide sokakom gologlav, a da je čestit i da je dobar uglavu. Naši su bili gologlavi samo za astalom, kad uđu u crkvu il’ digod unutra, onda su skidali šešir, taki je red bio. I kad pronesu koga s nogama napred, skido se šešir dok ne odmaknu. Onda se šešir vraćo di mu je mesto i život je išo dalje. Taki je život. A i taj što su ga proneli je imo šešir. Ni tamo se nije putovalo bez šešira. Spakovali su mu njegov svečani, kad stigne da ima, da se ne sramoti. Venčano odelo, ako je mogo da stane u njega, i svečani šešir. Ta di ćeš lepše il’ tužnije? Uglavnom, za svakim su divanili da se naradio, napatio, da je bio valjan. I za žderetinama su mekano divanili, da je popio svoje. Da je bio ždera – to se znalo, nije trebalo da se ponavlja, al’ je završni račun neko moro da istavi. I oni baćari, što su išli kojekuda i kojedi, što su tuđe opasivali ko svoje, i oni su isto prošli na kraju. I za njima su mekano divanili. Najmekše od sviju nas napisao je moj drugar iz Srema, iz Bačinaca. On se zove Nemanja Radivojšić i zdravo volem kako ume: „Kad su Lalu iz kuće izneli, za oproštaj i za pokoj duše, drugovi mu iz štale izveli i pastuva i sve tri riđuše. Ala su ga ožalile žene, mloge krile, al’ sve su plakale, i vidlo se da su ubijene i sve znale što žale zbog Lale. Kad su Lalu u zemlju spuštali, na jedeku sa njegovih kola, tamburaši, zadnja želja Lali, svirali su plačući od bola. Ala su ga ožalile žene, neke krile al’ sve su plakale, nikad suza tek tako ne krene, sve su znale što žale zbog Lale. Jednom ljudi i na taj put reše, al’ prolete, moj čestiti Lala. Juče biće a danas već beše, zbogom, Lala, i na svemu fala. Ala su te ožalile žene, mloge krile al sve su plakale’, i vidlo se da su ubijene, i sve znale što za tobom žale“. Napisao je Nemanja ovo kao pesmu, a može i ovako, jednako je jako.

Još malko pa će biti tako. Ide Đurđevdan, da ima hajduka i šuma, oni bi tamo. Šeširi bi opet na glavu, al’ je tu sad sve nešto malko drukčije. Il’ nema šešira, il’ nemamo šta da pokrijemo. Gologlavi idemo i kod brice i posle mašinice. Ko da nam je svejedno i da se falimo i rutavi i ošišani. Nema više ni mekanog divana. I to se kanda izgubilo digod pod šeširom.

Ne tražite pticu ispod šešira. Kadgod su nas tako varali, da je baba šeširom poklopio vrapca pa treba mala ruka da uvati vrapca, da ne prne ako se otklopi mlogo. Nije to bila prava prevara, bio je to nauk. Svašta su umeli da podvale ispod šešira, a umelo je da bude i da nema ništa. Sve zavisi čemu su nas učili. Neke da budu mućkovi pa da podvale i drugima, neke da veruju da je vrabac odleteo a oni malko zakasnili, neke da sebi daju na volju i maštu da umeju bolje od ovog, neki su verovali da je do šešira i da je vrabac pametniji, a neki su verovali babi svom. Ja mu i danas verujem, makar što se skoro već frtalj veka nismo igrali sa šeširom.

Kadgod vidim vrapce, ja se setim šešira i želje koja me još nije minula. Voleo bih da konačno uhvatim tog vrapca pod tatinim šeširom, da ga držim u ruci i da se gledamo u oči. Pustio bih ga, al’ prvo da mu kažem kako da se vlada i šta da javi drugim vrapcima. Sumnjam da to već i vrapci znaju al’, rekoh, ajd’ da probam. Možda još ima nade. Makar pod šeširom.

Tekst: Bora Otić
Foto: Unsplash

Članak Nikad suza tek tako da krene se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Ode kod nas i veliki nose šeširić na glavi. Uz to, da bude obeležje kulturnog, socijalnog i etničkog statusa, postao je i deo prepoznatljivosti, skoro geografska odrednica. Kad vidite odraslo čeljade da nosi šešir bar tri broja manji, al’ za ljude, ne za decu, i da izgleda ko šeširić na glavi – to vam je Sremac. Sremčina s malim šeširom. Nigdi ko u Sremu! Dođu oni taki i preko, kod nas. Zato se i vidi razlika. A nose ga onako bećarski, na vr’ glave, misliš sad će prnuti, a tu je i kad duva i kad štrucka i kad radi mamdžija i kad konji u galop krenu. Ne mrda. E to je sremački šešir, al’ na Sremcu. Nama taki oma spadne. Kanda ne umemo ko Sremci.

Ima o šeširima raznih pripovedanja i viceva. Prvo što Lala kaže Sosi kad se probudi: Soso, daj mi šešir, da se obučem. Il’ onaj za osmi mart, kad je Lala išo da pazari brushalter da obraduje Sosu, pa je isko broj 54. Na kraju se skupile sve trgovkinje iz dućana i u ispitivanju su došli i do tog s čim je merio kad taki broj ne postoji. S čim? Pa sa šeširom, kaže Lala.

Šešire su nosili i gospoda i paori i proleteri. Mlogi su u partizane očli sa šeširom. Bila je velika oskudacija u kapama, pa dok se ne snađu za titovku, našiju petokraku na šešir i udri po neprijatelju, za bolje sutra i za jače bratsvo i jedinstvo, slogu naših naroda i narodnosti, za partiju i druga Starog.

Lako je bilo da se vojuje protiv neprijateljske sile koju vidiš golim okom preko nišana, il’ kroz stisnute trepavice, ako je bilo zdravo blizu, a junak besan i rešen. Ajd’ se ti bori protiv nevidljivog neprijetelja ako smeš! A što ne bi smeo? Kakav bi mi to bili narod da se bojimo nevidljivih sićanih? Pa mi i pesmu imamo o sićanim: tiho poje sićani slavuji… Ma nama je i to pesma. Ne znam ko je smislio, al’ recept postoji. Nije o tom baš mlogo smelo da se divani zbog svetskih mera protiv gripe, ne bi nas razumeli, kao i navek kad smo naprednih svatanja, al ajd’. Sad je popustilo, pa se sme. Eto, otojuč uđem u preduzeće, svi poskidali maske, pa se srećemo i čudimo kolko smo omatorili pod maskama, od kad se nismo gledali niže od očiju.

Ima i sad gripe, al’ su svakojake, nije samo ova najnovija. Došle i one naše, stare, da ih opet zapatimo. E, ako do tog dođe, ima leka. Šešir! Gripa se leči šeširom. Ko nije, nek, proba. Treba: hoklica, šešir, lonac kuvana vina, čaša s drškom, malko veća da se ne dangubi mlogo, jorgan i gripa što kreće da vata.

Kad kogod primeti da ga vata gripa i da kreće balaban, važno je da reaguje pravovremeno, još isto veče. Prvo se skuva lonac vina, onako sve po redu, s biberom. Ondak se uzme hoklica i namesti se na dva metra od kreveta, pa krenete lagano, sedećki ukraj kreveta. Treba paziti da se ne opeče jezik. Ne zato što treba da se peva, nije tu sad baš vreme, da ne čuje zlo. Trebaće jezik i za ujutro, čuvajte ga. S čašom koja ima dršku se radi i ne staje sve dok na hoklici ne budu dva šešira. Dok se onaj jedan ne duplira. E, tad je dosta. Prekida se rad s čašom. Uzima se jorgan, pokriva se pažljivo, da noge ne vire i da bude do brade. Najbolje je da to radi neka druga osoba od poverenja, da ne bi došlo do virenja i nepokrivenosti. Zaspi se lako i brzo ako noge ne vire i ne zebu. Zajutra, kad se probudite, budete ko novi, gripe nema. Možda malko bole glava, al’ treba da se zna da je gripaopasna, pa je to, valda, od nje još malko ostalo.

Eto, važno je da svaka kuća ima bar jedan šešir i jednu hoklicu, da baštinimo tradicuju, čuvamo uspomenu na Bacu, to je bio njegov šešir, a hoklu je mater u miraz donela, s celom kujnom. Ako i nema mesta, ako je tesno u stanu, čuvajte ih makar zajedno s lekovima. Nema toga više ni u apoteki. Baca je tako gripu kaštigovo.

Tekst: Bora Otić
Foto: Unsplash

Članak Šešir protiv gripe se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Još onomad su u Banatu postojale samo kere, muška kera i ženska kera. Naši su držali i kera i keru, Sremci su imali keretine, naročito Fruškogorci. Trbalo se braniti i čuvati od lopova na dve i četir noge. Mloge kere su i u pesmama opevane: „Uješće te naša kera, šarena i bela…“ „Svaki momak u selu, vodi svoju džukelu, sad idedu da se infujedu (pelcujedu) šalaaaaj…“ Pevalo se o kerama u šalajkama i bećarcima. Nismo mi drekali u pesmama ko Rusi, kad im je kera oštenila sedam štenadi pa gazda sve pobaco, nije mu trebalo. Onda se Jesenjin latio olovke pa pesmu napiso, al’ tako je sročio da i danas kad kogod čita glasno, svi oko njega dreče.

Izgubili se i običaji s kerovima, popustila i discipnina, sve je manje onih na lancu, a sve više se danas drže u naručju i na nedrima, di su nekad deca bila. Kadgod, kad smo imali više dece neg kerova u šoru, bilo je drukčije. Deca su bila na sokaku, a kerovi u avliji. Taki je propis bio za kere i sloboda za dečurliju. I pisano i nepisano pravilo. Još pre partizana i njinog prekog suda postojo je taki sud za kere. Ako zgreši, sudilo se oma. Il’ su štrojili il’ je bila šerpa o rep. Bilo je brica u svakom džepu, za različite namene, i nijedna tupa bila nije. Znali su to i prznice i keretine, radila je brica i za jedne i za druge. Eno je Goca iz Pančeva onomad i knjigu o tom napisala, sve lepo piše u „Sevadu brise banatske“. Ima tamo i tarifa, kako se pazarilo bricom i čerez čega. Još od kad se to izgubilo, ostalo samo da se piše i peva o tim vremenima. Više ni u gazdačkim čuvarnim kućama nema stare šerpe, krpljena bar triput pa ostavljene, da čeka red. Onaj drugi red kad se ne poštuje, onda kera dobije šerpu o rep, pa je najure kroz kapiju i ta se više kući ne vraća. Tandrče šerpenja za njom samo tako. I svi su znali da je zgrešila i niko je branio nije. Jedino su oni stari švaleri, onako prećutno i u sebi, razumevali one uštrojene kerove što su išli kroz baštu i pravili staze di je posejano. Nisu bili vešti da zavaraju trag ko ovi što nose štucovane brkove.

Divanio mi onomad Paja iz Kovilja kako se on snašo kad je bio na godišnjem odmoru i kad je imo mlogo vremena da misli, a malo šerpenja da koristi. Onda se setio plastičnih flaša i šodera, pa u flašu mete malko kamenčića, ko onih za praćku, zavrne zapušač i to je bilo umesto šerpenje. Kaže da je bilo i bolje i glasnije, em je lakše, em jače tandrče i kere brže begaju.

Nema više toga, al’ nema ni oni stari imena. Di danas može da se čuje da se ker zove Madar il Bojtar, Cule il’ Ribica? Retko i daleko od puta još ponegdi ima, do tog mesta još nije stigo ni novi zakon ni običaji novi.

Danas su kerovi psi, nema ih ni u prekoru koji je bio mekana psovka „ker ga njegov“, „ker te dečiji“, il’ kako god je već bila prilika. Dobile su kere i novi smeštaj. Kad je kogod video još da ima negdi podslamaša il’ bundaša? Kere su danas kućni ljubimci, imaju stanarsko pravo, članovi su porodice, ravnopravni s ukućanima, spavaju s njima i oni s njima, pomešano jedni s drugima. I buve su pobegle od kerova, još samo u izbledelom starom stripu postoji „vreća buva“ kao sinonim za kera.

I rase se promenile, bilo je i kod kerova diskriminacije, kanda. Sad neke moderne rase dominiraju u svetu kućnih ljubimaca. Iščezavaju oni koji se linjaju, koji ne prate modne trendove, ne oblače se kad izlaze u šetnju i da piške i kake na ulicu, ne peru šapice kad ulaze u stan.

Budućnost je u kupatilima i toaletima za kućne ljubimce. Em neće zapišavati dečija igrališta, em će imati svoj intimni kutak, em ih niko neće gledati onako tužne i usamljene kad pogledom traže vlasnika koji nosi njihovu kaku u kontejner ili kantu, ako mu je bliža.

Kažu da će za koju godinu biti i to, al’ ko se prvi seti, taj će da zaradi velike novce od patenta i renoviranja starih kupatila. Čujem, onako u poverenju, da je sramota i ružno što je obavezno da se čipuju psi. Da se zna koji je čiji i ko mu je gazda. Nije to baš human način, al’ za sad drugog načina nema. Ima tetovaža, radi se i to, al’ tetoviraju uho, to se baš i ne vidi na psima. Na ljudima se to vidi i lepše i bolje. Tu smo jednaki s Bubicama, Mrvicama, Srećicama i Dušicama. Možda ćemo se solidarisati i s tim čipovanjima, da kerovi ne pate i da vide da ni to nije strašno ko što se danas misli.

Tekst: Bora Otić

Članak Kereće doba, prošlo i buduće se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Umeo je sneg da nas zatrapa i ranije, pa je veliki praznik nas, naših naroda i narodnosti i velika tekovina NOB, dvadest deveti novembar, Dan republike, bio po pravilu okićen u belo, snegom. Protokol i uredbe su propisivale kako da budu okićene velike sale u kojima se prigodnim akademijama, recitalima i muzikom koja podiže moral i jača svest o rodoljublju obeleževa praznik. Sneg je tu bio neutralan, beo, nov, nije se mešao ni u politiku ni u crkvu, ali je jasno otkrivao tragove koji su vodili u Veliku salu ili u portu na službu. Neki su se stidljivo i tajno ponavljali na oba mesta, a neki su bili od velikih zagula, pa su prtili prečicom, da prvi stignu samo na akademije. Sad nema snega pa je svejedno, ne vidi se, a i drukčije je vreme i velika je sloboda, veća i od one koja je izvojevana s petokrakom.

Onda bude malko raspusta, oko tog novog snega, pa ako praznik bude u radne dane, onda oni budu paradni pa ih sindikati spoje s neradnim i svi se radujemo, pevamo, dajemo časnu pionirsku reč i gledamo u bolje sutra. Samo su svinje skičale u oborima. Već prvog dana praznika bile su masne sve brave u kući. Jedino je sneg mirisao na sebe i na onaj od pre rata, on nikad miris i stranu nije menjao. Po mirisu se znalo gde šure a gde pale na slamu, ko vole a ko ne vole kožuru. Onda malko prođe vremena pa opet miriši samo sneg, a nozdrve se lepe od zime i mraza. Onim velikim na brkovima je bilo inje, u očima se mešala radost i rakija i jedva su čekali da se smrkne pa da paprikaš izađe na astal. I švaleri su cupkali od zime i jedva čekali da se smrkne pa da se malko ugreju, al ništa ih nije odavalo. Samo ti štucovani švalerski brkovi su bili bez inja da, ako nedajbože ustreba štogod hitno, da se komšinica ne preladi.

Malko posle, miris snega pobedi miris pečene džigerice s belim lukom. Onda miriši baretina, posle nje hurke, krvavice, džigernjače, pirindžare, bendov, švargla, friške kobasice kad kogod otvori vrata od vajata. Kobasice su se radile na toplom. Onda je toplo bilo čim je temperatura iznad nule. Nije bilo toplomera, al’ su to i majstori i gazde znali kad je toplo. Onako đuture, ko što su i svinče pazarili, ako nisu imali u svom oboru. Al’ to je već bilo ređe, bilo je sramota nemati svoje, da se s tuđim obeležava praznik i farba sneg u crveno.

Kako je praznik odmico, tako se sve selilo unutra, samo su sneg i poneki višak od nameštaja ostajali da noće napolju, da slavljenici, trudbenici i radnička klasa imaju više mesta da unutra, za velikim astalom, neguju bratsvo, jedinstvo i slogu. Dobro, bilo je da sloga na kraju malko i popusti, kad je snajkama već dosta, a muževi bi još da sede. Posle su se lako izmirili i pomirili kad odu kući i sete se da su ceo dan bili na ladnom i ozebli i da treba tu zimu isterati.

Dečurlija se i onda radovala snegu, makar što ga je bilo mlogo. Dan je počinjo rano, nije trebo da zvoni sat. Satova baš i nije bilo, a i ti koji su radili, navijani su da zvone samo baš kad je nešto zdravo važno pa za svaki slučaj, da kogod ne zakasni. Budio se narod po svojoj svesti i savesti. Onda, ako bude snega noću, još pre svanuća, onako u beloj pomračini, čuju se samo drvene lopate kako čangrću kad dovate koju ciglju od flastera. Al’ samo s one flasterisane strane. Druga strana sokaka bila je tiša, nije imala flaster. Ta se i više radovala snegu, da se reši blata pa da se i s njene strane niko ne kalja.

Nekad su snegovi bili sezonska roba, trajali su celu zimsku sezonu. Padnu oma na početku i traju i posle visibaba. Kadgod su visibabe virile i cvetale ispod snega. U to doba su svi putevi bili prohodni, sramota je bilo da se ne počisti sneg sa šora i ne naprave staze po avliji, da se ne prti po snegu. Od kuće do štale, do bunara, do kupe i kamara i do đubreta koje se pušilo i kad su najveće zime. Onda jedna uža staza do nužnika, tamo se ide sam i goloruk, a najduža staza je vodila čak u treću avliju, do trapa. Tamo je zimski san spavala zelen za žutu supu.

To svečano zimsko vreme sa snegovima našim volela je i živina, jedino u to doba su joj bile čiste noge i žutile se ko na slikama. Iz daleka je izgledalo ko da se živina stidi, da se nije navikla na čiste noge, pa stoji samo na jednoj, a drugu sakriva u perju. Zimi kad je bilo snega, nije bilo brige i vitlanja metlom kad živina čeprka po avliji i pravi strv.

E, sad je neko drukčije vreme došlo. Cele godine gledamo golišavu i uređenu živinu u vitrinama i frižiderima po dućanima, avlije zvrje prazne, zimske službe su uvek na oprezu i spremne da reaguju u slučaju da bude snežnih padavina. Sneg nam dođe slučajno, kad baš mora, a i odavno nije rad da nam duže ostane. Nije do njega, mi smo ga oterali, ne volemo ga više ko kadgod, sad nam i on smeta i samo nam nevolje stvara. Radujemo mu se samo za skupe novce u skijaškim centrima i na zimovanjima. Umesto da se ovde grudvamo, mi lajkujemo ono tamo.

Tekst: Bora Otić

Članak Naši snegovi se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Meni je to navek izgledalo kao kad ispadaju mlečni zubi, pa onda rastu novi, pune nam širok osmeh tih novih dvanaest meseci i taman misliš da su nam svi zubi zdravi, a ono dođe smena. Opet ovi što su nam bili novi poispadaju ko konfete, a na njivo mestu dođu još noviji, i još lepši. I opet Jovo nanovo, grli se narod, čestita, mašta o boljem sutra i blagostanju dogodine. A i to blagostanje ko da se uhvatilo pod ruku s onim zubima, s ograničenom odgovornošnju od dvanaest meseci.

A kadgod? Kadgod se nije ni znalo za Novu godinu, ovu s mnogo reklama i crvene farbe oko bele brade. Slavili se Božići i ovde kod nas naša nova godina, a Kinezi su imali svoju.

Nije bilo kadgod ovih svetlećih ukrasa da trepere celu noć. Nije ni trebalo,a ni moglo. U to doba baš i nije bilo neke naročite struje, a i noću se nije išlo šorom. Ko se noću zatekne na sokaku u pomračini, taj il nešto krade il je kreno da se bećari. Ostali svet je već odavno bio pod jorganom.

U to vreme su nove godine umele same da dođu kod nas, nije ni trebalo da se dežura do ponoći i da se dočekuju. A kako su i mogli da ih čekaju baš u ponoć kad u to doba nije ni bilo satova u svakoj kući. Gazdačke su imale one zidne, a veker za široke narodne mase pojavio se tek mnogo godina kasnije, kad je krenula obnova i kad je došlo bolje sutra. Bilo je i onih satova s lancom, al su bili vezani za svog gazdu i on ih je vadio samo kad je hteo da se malko pokaže i da se pravi važan. Ko bi svaki čas ustajao iz toplog kreveta da se hvata za lanac od sata da bi video da li je ponoć blizu ili je prošla. Imao narod u to vreme pametnija posla i većih radosti od dočeka.

Nije se onda ni grlilo ni ljubilo ko sad. Beše to vreme strogoće i poštovanja, vreme kad su decu donosile rode ili su se rađala u kupusu, pa ih matere samo poviju u pelene i donesu kući. Ma nisu ih ni donosile, kod kuće su se i rađala. I porodilišta su izumeli kasnije. Bejaše to vreme kad su roditelji ljubili decu dok spavaju, da ne pokazuju baš svu roditeljsku ljubav i nežnost onako naočigled. Bilo je vreme kad su deca strogo vaspitavana.

Ni datumi rođenja baš nisu bili sto posto sigurni. Naročito ne u dan, sat i minut, kao sada. Uglavnom se datum povezivao s nekim događajem u to vreme, radnjom, godišnjim dobom ili nekim svečarima. I to je bilo dovoljno.

Onda su došle generacije koje su rasle uz krep papir, salon-bombone, sneg od vate koji je onako pufnasto krasio jednu grančicu nekog četinara tih nekoliko dana oko smena novih zubatih godina. Grane su bile iz komšiluka, poneko je imao veliku jelu u dvorištu, pa se od njih donosila neka manja grana za kićenje. Grana je s vremenom venula i na kraju završavala u pećki. U komšiluku se jela oporavljala i spremala novu granu za dogodine. Jedino su salon-bombone bile večne. Kad odstoje na počasnoj straži oko grane, onda su ih sklanjali nazad u neku kutiju od cipela, da pričekaju novu priliku. Retko ko još pamti friške salone. Te salon-bombone su bile najleši i najšareniji i najtvrđi ukrasi. Mislio je narod da ih i prave tako okamenjene da nam traju večno i da ne lupamo glavu šta ćemo dogodine, kad opet dođe vreme.

Danas nam je dugačije, sat više ne navijamo i ne štelujemoda pokazuje tačno vreme. Sve to naš telefon uradi sam, da ne dangubimo. Žurba nam je odavno pojela dangubu, prijatelje i ne poznajemo lično, ali su uvek tu, na klik od nas. Svetsko takmičenje u sakupljanju lajkova je u toku, koliko će još, ne zna se…

Da danas snimaju „Salaš u Malom ritu“, verovatno bi replika na kraju glasila, umesto „Lajte kere Jakobsfelda“ –„Lajkujte kere“…

I opet nam je došlo doba da nam ni sat ne treba da znamo kad je nova godina stigla. Puca se iz svega i svačega, da ceo svet čuje da smo budni i šta nam je.

Budite budni i veseli i dogodine, čuvajte se crvene, plave i riđe, al’ pomalo, ko u bećarcu: „Od crvene sačuvaj me bože, kad god pitam, ona kaže može“.

Tekst: Bora Otić

Članak Okićena godina se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.

Tišina ima raznih. Postoje zajedničke tišine, onda samo one naše tišine koje nikom ne damo i ne delimo ni sa kim. Ima i njihovih tišina. A bude i kad nema tišine. Onda se nje brzo zaželimo i jedva čekamo da nam se vrati. Kanda da nam je tišina najrođeniji rod koji čujemo. Oni što je ne čuju, njih mani. Nisu oni za nas, ko što ni tišina nije za njih.

Tišina nam je i sigurnost. Ima situacija kad je tišina siguracija, kad nam bude ko žiranti što su kadgod bili, al’ ne nama, neg’ bankama. Ume i tišina da strada, ko što su stradali i neki žiranti, ako se mi ne vladamo ljudski i pošteno i onako kako to priliči vremenu i ljudima oko nas. Bude to da kad je tišina, onda je sve kako treba i onda smo spokojni. Ako kogod il’ štogod tišinu kvari, znači da je neka muka, opasnost il’ je kogod došo da nas pokrade. Tišina je i kad mislimo da nikog nema.

E, kad čovek pomisli da nikog nema, onda čuje samog sebe. Al’ ne sebe celog, ta di bi ceo čovek mogo odjedared da stane u svoje uvo? I šta će tamo, a i kako bi se posle odatale izmigoljio? Ne, kad kogod pomisli da u tišini nikog okolo nema, pa ako se još malko i poplaši da je to baš tako, onda čuje samo svoje srce. Aha, lepo se čuje, ko kad lekari metu one njine slušalice, da nas slušaju onamo s leđa pa da reše koji lek da nam prepišu. E, tako se čuje. Još i bolje i bez tih njinih slušalica.

Istina je, neki se tišine boje, a neki joj se raduju. Eto, matera vole kad je tišina. Onda zna da čedo mirno spava. Al’ i nju to brzo prođe, pa ako je čedo malo lepo zaspalo, onda mater malo-malo pa ustane do kolevke, da ga pogledom pomiluje i da vidi da l’ je tišina radosna.

Kadgod je tišina bila ko sat. Niko je nije navijao i svima je radila kako treba. A ni sata nije baš bilo u svakoj kući. Tišina garant postoji od pamtiveka, al’ kanda da još o njoj niko nije piso kakve arheološke studije. Nju ne možeš iskopati, ne moš je videti, niko je uvatio nije. Ima slika na kojima se kobojagi vidi. Onda kad se zagledaš, kao vidiš je da je tamo, al’ baš i ne moš da je poznaš da l’ je to baš ona, al’ je zato iz slike čuješ. Al’ opet samo ondak ako se u tišinu razumeš.

Svako godišnje doba ima svoju tišinu. To je ta zajednička, što je svi delimo. Jeste da smo je oterali odavno, al’ nije ona otišla u beli svet. Tu je, čeka nas odmah iza vrata, ko mačku kad isteraš na ladnoću, a ona ostane na pragu, spolja. Tišina nam je najvernija drugarica. Bila bi i drugar, al’ je ženskog roda. Zato joj, kanda, baš mlogo i ne verujemo, pa je malko-malko proveravamo je l’ samo naša il’ je kogod kvari, onako u tišini.

Davno, kad je bilo vrućina i tišina, štala blizu, otvorena gornja pola od vrata, onda se samo kadgod, između petlova koji javljaju kolko ima sati, čulo kad riđuša il’ mrkov malko frknu, onako noćno, il’ kad ustanu rad sebe, ako su legali. Ako stoje, onda bude da se čuje kad malko po jaslama prebiraju. Kako se tišina mešala sa raznim zvucima, svet je znao kolko ima sati, nije im trebala skazaljka. I sve je bilo na vreme, dok ne zazvoni na crkvenom tornju. Sramota je bilo da zvono zvoni pre nego što se obavi sve što je sledovalo ranije.

Najlepša tišina je bila kad veje sneg i kad debelo zatrapa. Onda, em se tišina najbolje čula, em je bila čista i bela, ko pelene na štriku il’ mladina venčanica, belja i od salveta u kojem se nosio kumovski kolač. Sijala je i noću i danju i čula se jednako i spolja i iznutra.

Eto, prošo nam je i Sveti Mrata, nadali smo se da će javiti sneg do vrata, al’ se predomislio. Idu veliki svečari, čitaće se Očenaš. I tu bude malko tišine, one najsvečanije, kad se svi okupe oko stola. Samo se čuje šibica koja pali sveću i tih par sekundi tišine, pre Očenaša. Kod nas je sveća za slavu gorela ceo dan, od ujutro.

Verujem da ste i ovu priču pročitali u sebi, onako u tišini. Lepo je i kad se čita naglas, da je podelite s nekim. Neće se tišina srditi. I ona će se radovati.

Tekst: Bora Otić

Članak Tišina se pojavljuje prvo na Vojvođanski Magazin.