Priče od kadgod

Što vreme više prolazi, sve sam sigurniji da se Bog krije u malim stvarima.
Jer, ima li ičeg manjeg i jednostavnijeg od onog, kada jutrom kao dete ustaneš, ranije nego obično.
Mama te očešlja, obuče ti sinoć opeglanu majicu… a baba te pozove i spusti ti nekakav smotuljak u dlan. Upola glasa, pritom, izgovori: „Na, čedo! Da i ti imaš svoj dinar“.
A onda u svečanoj atmosferi, u kojoj kao da i vetar zastane, pa odmeri jesi li se „opravio“ kako treba, izađeš pred kapiju.
Pred njom je pola sata ranije, za svaki slučaj, otac upalio beli auto s troje vrata. Zvao se „stojadin“, ali smo mi više voleli da ga zovemo po prezimenu ‒ „mediteran“. Zvučalo nam je nekako svečanije.
Sedneš na zadnje sedište, a srce ti lupa!
Odjednom više nisi najniži dečak u razredu.
I smeo bi da kažeš ko ti se sviđa.
Spreman si da izgovoriš i najhrabrije… Poput onog da ne voliš pileće meso iz supe, pa ga nedeljom o ručku trpaš u usta, a onda, svako malo, pod izgovorom da ti se piški, pljuješ u kupatilu.
Postaješ velik, najveći… onog jutra kad kreneš s ocem na Temerinski vašar.
I čini mi se da nikada u životu nisam bivao bogatiji, nego u onim trenucima kad bi stigli na centar Temerina, pa skrenuli desno, u ulicu što vodi ka vašarištu.
Stavljao bih desnu ruku na džep pantalona u kom se nalazio babin smotuljak. Znao sam da ću svakako nešto dobiti, al’ „nek sam ja imao i svoj dinar“.
Tog prepodneva nisam bivao svestan da se kupam u peni osećanja, kojim je vašar bio samo kulisa.
Imao sam belu majicu s likom Moke Slavnića, košarkaša koji je, iako najniži u razredu, bio slavan i činio čuda.
Imao sam oca. Stojadina što smo ga zvali „mediteran“. I „ono nešto“, što mi je govorilo da sam „svoj na svome“.
Danas mi je još samo „to nešto“ ostalo od dana u kojima mi je, sred Temerinskog vašara, tamo negde od čuruškog budžaka – Bog namigivao.
I opet sam srećan. Jer, ima li šta lepše od onog kad te Bog osmehom pričesti!

A zapravo… kako sam se svega ovog baš sada setio?

Tako što sam pre, nema tome nedelju dana, u Temerinu pričao sa Varga Zoltanom. Govorio sam o tome kako je ova varoš, koja je većini tek „usput”, zapravo važna raskrsnica na putu mog odrastanja.

Nakon što smo se locirali na mapi, krenuo sam s tim da nameravam da do kraja godine napišem važnu knjigu o Srbima u Mađarskoj. Ostalo ih je tek desetak hiljada i poslednji je čas za tako nešto. U tom smislu, dobro bi mi došlo i bar malo znanja mađarskog jezika.

Ali tu počinje ozbiljan problem.

Uprkos svim međusobnim razlikama, Srbi imaju jednu snažnu kolektivnu predstavu oko koje se svi slažu – mađarski je najteži jezik na svetu!
Da sam uzimao po dinar svaki put kada mi je neko rekao „da za učenje ne postoji ništa teže od jezika koji ne liči ni na jedan drugi”, do danas bih bio bogat čovek!
Krunski argument, koji sam najviše puta čuo, jeste da pola sveta koristi skoro pa identičan termin: „policija”, „police”, „polizei”… Ali ne! Mađari ne bi bili to što jesu da isto to ne zovu „rendőrség”!
Dok se svako trudi da mu reč „ljubav” zvuči što nežnije i jednostavnije („love”, „amore”… čak i strogi Nemci kažu „liebe”), Mađari je zovu „szerelem”.
Džaba što je ona pesma grupe „Omega” stvarno odlična, kad niko na svetu ne može da otpeva nešto što se zove „Gyöngyhajú lány”!
Na ovom mestu moram da se umešam…
Sve je ovo, ruku na srce, tačno. Ipak, stoji i činjenica da Mađarima dugujemo reči bez kojih se Vojvodina ne može zamisliti: varoš, vašar, salaš, gulaš, čilaš, konj, karuce, kočija…
I onu možda najtananiju i najtopliju reč od svih. Onu kojom su krstili najveću i najlepšu panonsku reku – Tisa.
Što se mene lično tiče, najviše sam vežbao jednu drugu reč. Hiljadu puta, sa čašom u ruci, kleo sam se da neću u usta ni kap staviti dok je pravilno ne kažem.
I stvarno sam se trudio da što pravilnije izgovorim „egészségedre”!
A onda bi, posle drugog ili trećeg puta, Mađari preko puta stola, uz onaj tihi, bratski osmeh, podigli čaše i rekli: „Ej, znaš šta… Ajd’ nazdravlje!”

U to ime, kad sledeći put dođem u Temerin, moraću nešto i da popijem.

A onda krećem put Čongrada, Čanada i Sentandreje.

Priče od kadgod – biće štogod.

 

tekst: Ilija Tucić