Stenjak
Mnogo godina pre struje nije ni bilo stenjka. Kad se on pojavio, bila je velika radost, lepota i mlogo svetla, za ono doba. Stenjak i cilinder idu zajedno, ko brat i sestra.
Još otkad, kad je narod svatio da se u pomračini ništa ne vidi kad nema mesečine, trebala je svetu lampa. Da im sija noću. Češkali se ti stari narodi, češkali iza uveta pa računali i računali i kad su izveli račun, sednu da se dogovaraju. Kaže jedan njima, valda je taj bio glavni, da ima zdravo mlogo da se čeka dok struja ne stigne do njih, da se to za njina veka ne planira i da moraju da traže neku alternativu, da doakaju pomračini. Oćedu ovi njegovi, glasali svi za. Prvo ih taj propitivo koliko im svetla treba a ovi mu kazli ta im treba taman. Ni mlogo ni malko, nego taman. Tako je bilo, u tamnom mraku unutra je bilo taman. Taman da se vidi di će ko da legne i da se pobedi pomračina. Dosta za ono doba i za žižak. Žižak je ko mala baklja, valda su se tako i setili da ga naprave, da može svugdi da stane i da se lako nosi a da ne oprlji trepavice i obrve. Naliju malko masti i zabodu neku upletenu rafiju i ondak to tinja i treperi celu noć. Što bi danas kazli, sijalo je kobojagi.
Onda se ta mast stegla, valda su je zaboravili kad je zaladilo pa se napravila sveća. To je tek bila radost. Sad može i da se trguje. Pravimo sveće i menjamo za prasice, štence, friške ribe, il ako treba više sveća može i štogod krupnije. Onda su sveće gorele noću a narod se sigro i bilo je mlogo dece. Ko u onom vicu, da idu na sveću ko leptiri.
Ostala sveća do današnjeg doba, samo se malko menjala, da lepše gore i sija i da lepo miriši. Ima danas veselih i onih tužnih sveća, sve zavisi kad i za kim se pale. Ne sijaju noću odavno. Oćedu i sad da se zaigraju uz sveću, al je dece manje nego kadgod, kad su sveće bile masnije. Ostale su samo uspomene kako se uz sveću svašta radilo i moglo. I tkali i vezli, učili i pisali, pevali i svatove pravili, porađala se nova deca, bilo je i jaganjaca i teladi i prasica a i za Badnje veče se dugo sedilo kad padne noć. Sutra se nije radilo pa se moglo. Kad kogod skrsti ruke, onda mu ostave sveću da gore i da sija celu noć, da ne bude u pomračini. Ostane da gore i kad ga isprate s nogama napred i otvore prozore širom.
Kanda da je najveća radost bila kad se pojavio fenjer i lampa. Struje još nije bilo, o tom dobu je divan. Fenjeru se radovali svi. Svako na svoj način. Paori se radovali što sad i u štali ima svetla, reduše što su sad mogle da nose svetlo i u vajat i po avliji a da vetar ne gasi. Radovali se kočijaši, okače fenjer na kola, onako sa strane, po propisu pa em poštuju zakon, em ih vide kad teraju, em oni vide kud idu. Vidlo se u to doba sve, nije bilo potrebno da sija ko danas. Vidlo se i di je okačen crveni fenjer i ko tamo ide.
Ko je imo novaca, kupio je i lampu. U početku je bila lukcuz. Ko je mlogo šparo, bio mu je i fenjer dovoljan.
I fenjer i lampa imali su stenjak. Tako se kod nas zove taj fitilj što je s dužeg kraja umočen u gas a s druge, kraće strane se pali. Gas još zovu i petrolej. Stenjak malko liči na užu gurtnu. A pilote je bilo sramota da teraju avijon na petrolej pa su ga prekrstili u kerozin.
Kad se pojavio stenjak, čovek je postao gospodar svetlosti. Mogo je da komanduje da bude svetlije il tamnije, da pojača il da utrne svetlo. Samo malko odvrne il zavrne točkić koji izvlači il uvlači stenjak u gorioniku. Tako se i svetlo regulisalo. Nije se preterivalo da sija jako, gas je bio trošak pa se šparalo. Ako baš ustreba, znalo se da može i većma da sija.
Na lampe su nuz cilindar koji je pokrivao stenjak da plamen ne igra i da lepo sija, dodavali i jedno okruglo ogledalo. Ono je još pojačavalo svetlo i odbijalo ga na drugu stranu, gde treba. Obično se ta strana s ogledalom kačila na ekser u zidu.
Najlepši, najromantičniji i najradosniji zvuk za umorne težake i veselu decu je bio onaj tihi zvuk, nalik na zvižduk, kad se gasila lampa i počinjali snovi. Neki pravi a neki na javi.
Kad se sve za danas poradi, kad svi poležu, sve kad se smiri i kad svi budu siti i željni odmora i sna, gasila se lampa. Ko poslednji leže, taj stane pred lampu, dune od gore u cilindar i ugasi plamičak. Neko je umo tako a neko je stavljao dlan s druge strane, da dah bolje usmeri dole, kroz cilindar na plamen. To je taj naš „zvišduk u osam“. U osam su deca išla u krevet, to je već bilo gluvo doba za ono vreme. Umorili se tokom dana. Dan je počinjao kad sunce izađe a ne ko danas, kad se roditelji vrate s posla, oko tri.
Onda je stigla struja. Prvo na dve žice i sa šalterom za pali-gasi. Sijalica oterala topla svetla fenjera i lampi, plafoni više nisu bili čađavi, ali se narod nije lako odrekao sveća u struji. Dugo se divanilo da sijalica ima petnaest, dvadesetpet, šezdeset ili više sveća. One baš jake sijalice imale su sto sveća. E, s takima se vidlo sve i sve se znalo. Njih su i udbaši koristili kad su teli da čuju sve. Upru taku sijalicu u tog vezanog i osvetle mu sećanje. Posle sat il dva, sve prizna i sve se seti kad mu lampa sija u oči. Lako je njima, kad su trošili državnu struju.
