Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Branislav Radošević: Mašinicom oko grada

Mnogi se bave „hand made“ umetnošću. On za sebe dodaje da je i „head made“ umetnik. Baš zato, ako biste želeli da „upakujete“ Novi Sad, mašnicu bi mu zasigurno vezao Bane Radošević

 

Onako oficijelno, to zvuči kako obično i biva – pomalo strogo. Ali, izreći se mora. Bane Radošević je multimedijalni umetnik, karikaturista, ilustrator, dizajner sa zvanjem – samostalni likovni umetnik primenjenih umetnosti i art-direktor. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine – UPIDIV. Član je i Udruženja umetnika sa Petrovaradinske tvrđave „Likovni krug“. Osnivač je i kreativni direktor „Galerije ITD“ – Instituta za transfuziju dizajna na Petrovaradinskoj tvrđavi… Moglo bi se još ređati. A, zapravo, sve ovo može i mnogo jednostavnije. Bane je neko ko je u poslednjih 40 godina „upakovao“ Novi Sad. Naveo ga da prepozna svoje skrivene osobine. Male, fine odlike koje mu daju posebnost. A onda ih posuo prahom humora i sentimenta. I zatim, kao kada duneš u krunu maslačka – razaslao po čitavom svetu. Svojim plakatima, neodoljivo šarmantnim pakovanjima, kalendarima… svojim majicama sa 130 različitih poruka i simbola.

 

A sve je počelo u samom srcu grada. U ulici koja, onako opkoljena i svedena, gotovo da to više i nije. Bilo je to specifično detinjstvo koje nije mirisalo na grafički papir, boje i lakove. Za njih se trebalo izboriti.

Odrastao sam u Poštanskoj ulici, pored bioskopa „Jadran“. Bio sam jedinac. Moji roditelji bili su za današnje kriterijume neverovatno strogi. Često kažem da ja u kući nisam vaspitavan, već dresiran. U to prvo posleratno vreme bilo kakva improvizacija smatrala se luksuzom. Jednostavno. Moji roditelji su znali šta ja treba da radim. A pošto sam bio dobar đak, bilo je prirodno da završim neki ozbiljan fakultet, a ne da traćim vreme na „tamo nekim akademijama“. Išao sam na časove u atelje Boška Petrovića, na razne kurseve, maštao da postanem umetnik. Džabe! Roditeljima je to bilo krajnje neozbiljno. Prvo sam jedva izbegao da upišem medicinu. Čuj medicinu! Pa ja kada vidim pileći leš u frižideru, padam u nesvest. Onda je bilo: „E pa dobro! Kada nećeš to, ići ćeš na pravo“. Tako je i bilo. Od pravnog fakulteta mi nije bilo spasa. Studirao sam ga dugo i uz silne teškoće.

 

Onda su stvari polako, ipak, počele da dolaze na svoje mesto. Ispostaviće se da su te godine u monografijama zabeležene kao doba u kojem je nastala kutlurna scena grada.

branislav1Sudbina je htela da već na prvoj godini fakulteta dobijem nagradu „Pjer“, koja mi je obezbedila mesto urednika za karikaturu u redakciji studentskog lista „Indeks“. Uleteo sam među mlade ljude prepune entuzijazma i energije. To je bilo famozne 1968. godine, u vreme studentske pobune. S ove distance zvuči smešno to što smo bili označeni kao neki revolucionari i disidenti. Zapravo, hteli smo samo da sistem u kojem živimo bude bolji i efikasniji.  Uglavnom, našao sam se u krugu osnivača Studentskog kulturnog centra, koji će kasnije poneti naziv „24“. Nekome je pala na pamet ideja da ne bi bilo loše da se slikari, pisci i muzičari udruže sa folklorašima, pa je sve preraslo u Kulturni centar omladine „Sonja Marinković“. Kada nam se pridružila „Tribina mladih“, postali smo Kulturni centar omladine. Tada se s nama integrisao i Radnički univerzitet i postali smo jedinstveni Kulturni centar grada. Tu ću ostati sve do 1993. godine, u kojoj su se stvari preokrenule u odnosu na sve u šta sam verovao. A verovao sam da ako je čovek slikar, treba da bude oko svog prostora i naroda. Ako je pisac, treba da bude njegov govor. Ako je muzičar, onda je uho svog prostora i naroda. Tako sam živeo i stvarao. Sve dok nije došlo vreme u kojem je istina imala da se ukloni pred politikom i ideološkim jednoumljem.

 

Ispostaviće se da je to bio prelomni trenutak za jednu veliku priču.

Smatrao sam da je mnogo časnije da se sklonim, nego da sedim i primam platu u sistemu kom ne verujem. I tako sam, tih devedesetih, otišao u slobodne umetnike. Kupio sam kuću u Gundulićevoj ulici, uredio travnjak, posadio svoje biljke. Fizički, duhovno i emotivno, stvorio sam oazu u kojoj se i danas nalazim. U kojoj se bavim otkrivanjem i vizuelnim izražavanjem istine. Onako kako je vidim – jezikom simbola. To sam radio u plakatu i u svim grafičkim izrazima kojima sam se bavio: karikaturom, stripom, ilustracijom, opremom knjige, scenografijom… Zapravo, meni je ta 1993. učinila uslugu. Odjednom sam morao da obezbedim egzistenciju sebi, svojim saradnicima i našim porodicama. U svoj studio uveo sam sito-štampu. Zaokružio sam proces od ideje, preko njenog kreativnog osmišljavanja do finalne izrade.

 

U vreme kada su mnogi umetnici sebe prepoznali u globalnim porukama vezanim za stanje ljudskih prava, destrukciju planete… vi ste nogama i glavom uvek ostajali na ovom tlu.

U zemlji koja ima toliko problema ja nemam vremena da se bavim globalnim fenomenima. Kako da se bavim ekološkim problemom iskorišćavanja nalazišta nafte ako živim u zemlji u kojoj nema benzina. Ne mogu da se bavim Rajnom ako živim na Dunavu. Ovde je moje okruženje, ovde su moji mirisi. Ovde sve vidim i prepoznajem. Novi Sad se u međuvremenu mnogo izmenio, ali ja i dalje, gledajući ga, u sebi ponavljam: „O bože, koliko je lep ovaj grad!“ A onda kažem: „Samo šteta što je naseljen“.Ovo je grad-most u kom žive ljudi-mostovi. Kad god je bilo nekih nemira, Novosađanima su rušili mostove, a oni su ih iz početka zidali. Ja imam obavezu da pričam priču o svom gradu. Moj sledeći projekat zato će se zvati „Mostalgija“. U njemu se kriju dve tako važne reči: Most i nostalgija! Možda je idealan efekat onaj kog postižem svojim majicama. One imaju poruke. A onda te poruke stignu do Amerike, Afrike, do planinskih vrhova širom sveta… Ljudi mi šalju fotografije na kojima, obučeni u moje majice, stoje na najegzotičnijim destinacijama sveta. To je spoj lokalne poruke i globalnog promišljanja kom težim. Svi koji obuku moju majicu, jesu moji hodajući štafelaji.

 

Ove majice su doslovno postale vaš zaštitni znak?

Podelio sam ih u četiri kolekcije. Prva je „Novi Sad, Gernika“. Ovu temu vidimo i danas ispod „Varadinske duge“. Galerija „Sećanje“ kazuje kako su naši mostovi izgledali pre i posle rušenja, posle onog sajma naoružanja što su nam ga priredili 1999. Druga kolekcija je evropska. Tu sam pozvao u pomoć Leonarda da Vinčija. Na teme zdravlja, ekologije, rata i mira… pričao sam uz podršku Leonardovog „idealnog čoveka“. Tema treće kolekcije je Vojvodina. Znate, Vojvodina nema svog prastanovnika. Ovde smo svi naseljeni. Kroz suživot, svako je uspeo da sačuva svoje osobenosti. I to sam želeo da istaknem. Četvrta kolekcija majica inspirisana je „gegovima“. Štosevima iz svakodnevnog života. Motiva je, rekosmo, 130, što ne znači da ih neće biti i više.

 

Da li je ova količina inventivnosti dovoljna da se od nje može i živeti?

Smislio sam novu tehniku likovne umetnosti. Zahvaljujući njoj preživljavam sve ove godine. A ta tehnika sastoji se u tome da sam preuzeo sve komponente vlage – delujem tako da kad god me zamalterišu na jednom nivou, ja procurim na drugom. Pa kad me tamo cementiraju, ja prođem levo ili desno. Taj sistem vlage omogućava mi da kreativno i biološki preživim.

 

Poslednjih godina, činjenica je, manifestaciona kultura je daleko nadjačala onu institucionalnu i autorsku. Sada je to već postao ozbiljan problem.

branislav2Problem je u tome što veliki broj ljudi ne pravi razliku između kulture i supkulture. Desila se na ovom prostoru tragedija da su ljudi zbog sličnosti u rečima „biblioteka“ i „diskoteka“ pomislili da je to isto – s tim što su prednost dali diskoteci. Ovo simbolično govori i odnosi se na sve. Tragičan je taj sistem pobrkanih vrednosti. Ovo društvo bez kulture ne može krenuti napred. Kultura je fundament jednog društva i njegovog napretka. Ta tragedija je tim veća jer je ovo prostor kreativnosti. Mi smo hiljadama godina na civilizacijski magistralnom putu i svima smetamo. Shodno tome, da naši preci nisu bili kreativni, ne bi imali potomstvo. Mi smo potomci najkreativnijih. Dajte ovoj deci prostor za rad i svašta će napraviti. Kako sam negde već rekao – za umetničku akciju uopšte nisu potrebne godine, već samo energija. Ja nisam čovek koji utiče na njihove misli, hrabrim ih da budu stvaraoci, a ne kućni ljubimci svojih porodica. Mi smo, međutim, skloniji tome da prepisujemo po belom svetu umesto da damo poverenje i obezbedimo uslove za rad našim ljudima. Stalno nas zabunjuju i upućuju na neke maline. Verovao sam da, ako je čovek slikar, treba da bude oko svog prostora i naroda. Ako je pisac treba da bude njegov govor. Muzičar treba da bude uho svog prostora i naroda. Tako sam ja živeo i stvaraoA od tog nema života i nema hleba. Jedne godine ima suviše sunca, druge godine suviše kiše. Treće godine udari led. Četvrte sve rodi, pa opadne cena! Mi moramo da obratimo pažnju na ogromnu kreativnu sposobnost mladih ljudi koji se rađaju u ovoj zemlji. Da im damo šansu da naprave društvo u kom će sve krenuti napred. A to sigurno neće uspeti skupljanjem plodova. Pretvorili smo se u manufakturnu zajednicu. U perače prozora, pekače pice i nosače koka-kole. Umesto da se bavimo inovativnim rešenjima u tehnici, tehnologiji, umetnosti… A to možemo da uradimo jer se bavimo manifestacijama. Ulažemo u njih, a kao krajnji rezultat dobijamo urinirane trgove, mamurluk u glavama i ogromne količine smeća. Mislimo da je sve da dovedemo par orkestara, točimo pivo i udarimo brigu na veselje. I eto – narodu je dato. A šta je ostalo posle toga, koja energija… kakve nove vrednosti? Nije sve u provodu i profitu.

 

Prava ste adresa za pitanje: Zašto još uvek, kao grad i kao pokrajina, nemamo svoj autentičan suvenir?

Kod mene u ateljeu nema šoljica. A to je ovde sinonim suvenira. S jedne strane, suvenire nam rade portiri i penzionisani policajci, a s druge ih uvozimo iz Kine. Kako jedan Kinez može da napravi domaći suvenir? To su đinđuve. I kada se napravi konkurs, zanimljivo je ko te radove odabira. Ko odlučuje? Zašto Pariz ima Ajfelov toranj? Zato što je imao nekoga ko je za tim tornjem osetio potrebu. Imao je želju da napravi nešto. I odatle sve kreće. Od vizije, potrebe. Ako njih nema, nema ničeg. Pitanje suvenira se samo uklapa u ovu jednačinu. Idite u turističku organizaciju nedeljom. Nema nikoga! Zatvoreno. O čemu pričamo? Malo je ljudi koji su stručni, još manje onih koji su zainteresovani. Moja galerija radi 365 dana u godini. Govorimo sve jezike država u regionu i najvažnije svetske. Moj deda je bio predratni trgovac. Govorio je srpski, mađarski i nemački. Imalo bi se od njega svašta naučiti.

 

Verovatno najdominantniji motiv vaših radova jeste Petrovaradinska tvrđava. Činjenica je da o njoj kao „za srce priraslom simbolu“ više govorimo, nego što joj stvarno pomažem.

Mi Tvrđavu moramo prvo da obeležimo. Da objasnimo njeno ime, značaj, da napravimo popis značajnih ljudi koji su u njoj živeli. Treba da napravimo korpe za otpatke i javni WC koji bi, zamislite, radio non-stop, da nam ne bi svaki prolaz i haustor zaudarao na amonijak. Moramo da postavimo strelice koje će obeležavati pravac kretanja, da znamo kuda se ulazi a gde se izlazi. Recimo, kroz ovaj hodnik pre mog ateljea se izlazi sa Tvrđave. A ljudi o tome pojma nemaju. Ljudi lutaju i pitaju kako se odavde izlazi. Zašto je nezanimljiva činjenica da je ovde bio zatvoren Karađorđe? Zanimljiva je. Da li ljudi koji dođu u Novi Sad treba da znaju da je ovde najveća umetnička kolonija u Evropi? Nijedan grad nema 96 ateljea na jednom mestu! Ovde motoraši voze u punom gasu. Biciklisti se spuštaju niz iovako ruinirano stepenište. Čisti se i kosi kako treba samo pred Egzit. Puštaju se bez korpi opasni psi. Ovuda lete avioni tako da krila budu u nivou bedema. To je sve van pameti. Država bi morala da ima gazdu. Preduzeće koje o svemu ovome brine. Nije moguće da to samo ja vidim.

 

Našli smo jednu vašu misao koju ne možemo a da ne spomenemo. Odnosi se, naravno, na Novi Sad: „Ima nešto što me jako veže za ovaj grad – a to su mirisi. Puno sam putovao, ali Dunav nigde ne miriše kao na novosadskom Štrandu. Ti mirisi Štranda i letnjih bašti kada su me roditelji vodili na večere, a ja ispod stola skupljao čepove od piva i opuške od cigareta… ti mirisi su i dalje u mom nosu. Putujući, ja ih više nigde nisam sreo. Na duže od mesec dana nisam mogao otići iz Novog Sada. Beograd je bio jako blizu, a najlepša moja sećanja na odlaske u Beograd jeste put povratka u Novi Sad. I zbog Novosađanki volim ovaj grad. One liče na reku koja ovde protiče, naizgled su mirne, ali ih je jako teško preplivati“. Kako danas doživljavate ovaj grad, kog svakodnevno posmatrate odozgo, s platoa na Tvrđavi?

Ne mogu ga ja samo zbog činjenice što sam se popeo na Tvrđavu gledati odozgo. Gledam ga u istoj ravni u kojoj sam ga oduvek gledao. Moja osećajnost, moje viđenje sugrađana isto je kao kada sam bio dečak. Mislim da su ta iskustva iz detinjstva najupečatljivija u svakom trenutku. Naravno, Novi Sad se u međuvremenu mnogo izmenio, ali ja i dalje, gledajući ga, u sebi ponavljam: „O bože, koliko je lep ovaj grad!“ A onda i kažem: „Samo šteta što je naseljen“.

 

Taj grad, evo, ima i svoju, tako posebnu, galeriju.

Ovo je najposećenija galerija u gradu. Nalazi se na samom nosu Petrovaradinske tvrđave. A imamo i program, nešto što zainteresuje ljude. Ovde dolaze ljudi iz Portugalije, Kine, Tajvana… Bavim se meditacijom koju pretvaram u znakove i simbole, s porukama koje mogu da pročitaju samo moji duhovni saplemenici. To su ljudi koji se nalaze širom planete, ali lako prepoznaju pozitivne simbole. I kada dođu ovde, kada se sretnemo, mogu to da vidim. To mi je najvrednija satisfakcija za sve što radim.

 

tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški

Možda vam se svidi...