Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Draško Ređep: Vozimo se u ispregnutim kolima

Ako Beograd nastavi da se ponaša kao Buda, koji je toliko debeo da od svog stomaka ne vidi ništa naniže, cela Srbija će se pretvoriti u jedan veliki Beograd, koji će se sa velikim Kosovom sresti negde na Moravi! Ako to kaže čovek koji je Vojvodini na ovaj ili onaj način posvetio četrdesetak knjiga, onda mu pomalo ipak treba verovati

 

drasko2Saloni su od vajkada bili zaštitni znak građanske Vojvodine. U njima su se donosile najkrupnije političke odluke koje su potom, tamo gde je red, bile samo potvrđivane. Poslednji vojvođanski salon, u značenju u kojem naročito romanopisci i dobro obaveštena čaršija, vole da razmišljaju, nalazi se u novosadskoj Ćirpanovoj ulici. Već pola veka, njime stoluje Draško Ređep. Da u životu nije ništa drugo uradio, osim što je na kanabe preko puta sebe, posadio Crnjanskog, Andrića, Konjovića, Kiša … bilo bi dovoljno. A uradio je! Onih četrdesetak knjiga, ako ništa drugo. I za sve to vreme, prva i poslednja fascinacija, Ređepu bila  je – Vojvodina. San, stvarnost, utopija, realnost, tek … Vojvodina evo i u drugom veku iz Draškovog salona izlazi ukoričena u knjige. Najnovija nosi naziv „Srpski sever“.

 

Svima je Vojvodina jug. Samo je Srbima sever.

U životu Slovena postoje dva značajna momenta. Prvi je bio onaj, kada su, svojim umornim skitskim nogama, stigli do toplih mora i tu stupili u kontakt sa dve najmoćnije civilizacije – grčkom i rimskom. Drugi, kada su povratnim talasom, ušli u Srednju Evropu. Srbi su, pomeranjem na sever, stekli daleko racionalnije poimanje sveta. Samo je ovde mogao da se dogodi jedan Ilarion Ruvarac, koji je prevrednovao sve nacionalne mitove. Ili, jedan Milutin Milanković, nebeski geometar iz Dalja, koji je predvideo globalno otopljavanje. Tvrdio je čak da ćemo dočekati dan, kada će u njegovom Dalju smokve rađati dva puta godišnje. Samo su se ovde mogli pojaviti jedan Sterija i Milan Konjović. Krleža je insistirao na trećoj komponenti. Kao južno-slovenska civilizacija, mi smo za Zapad Istok, a za Istok – Zapad. Šta je granica Zapada? Ona je jako vrludava i zavisi od rasvete i ugla posmatranja. Ovo jeste srpski sever, ali – sa velikom nostalgijom za jugom. Svi veliki srpski nacionalni mitovi nastali su na severu. Opet, romantizam i Ujedinjena omladina srpska, nastali su u inferiornom zanosu prema jugu.

 

Da li je srpski narod zapravo ikada, u integralnom smislu, uključio Vojvodinu u svoju kolektivnu svest?

Na ovu temu imate divnu priču o tome kako je, uz Šantića, najveći autor srpske rodoljubive poezije, Veljko Petrović, prvi put u životu, išao u Beograd. Na đumrukani, tadašnjoj verziji carine, zaustavi ga srpski žandar.  Ovaj skoro ustukne videvši čoveka u dobro krojenom mantilu, besprekorne frizure,  sjajnih manira … I upita žandar Veljka: „Šta ste vi“? Ovaj odgovori da je Srbin.  A žandar, nemajući gde, uzvrati: „Pa dobro! I ako jeste … al onda sigurno nemate slavu“!? Jednostavno, po nečemu sigurno morate biti drugačiji. Ta vrsta otklona će uvek postojati.

Tišma je tvrdio da ovde kada stigne, taj bečki način ponašanja (vidljiv u sada već skoro karikaturalnim novogodišnjim valcerima), bude već izmenjen. Kada sa Istoka stignu, inače strašni tamošnji vetrovi, oni ovde već nisu tako snažni. U tom doticaju skitskih vetrova i muzike sa Zapada, događa se nešto jako važno. Mislite da je to slučajno? Pa što se onda to isto ne događa recimo kod Kladova? Upravo je srpski Sever pokazao Srbiji šta je grad. Da to nije čaršija, sa ćepencima i jednom, dosta kasno prosečenom, glavnom ulicom. Varoš nije mesto u koje se ide jednom nedeljno na pijacu. Grad je razgovor, poziv na dijalog. A jedino ovde postoje gradovi koji su prepoznatljivi. Grad znači okupljanje kao obavezu. Najvažnije što je srpski Sever uneo u srpsku kulturu, jesu sposobnost racionalnog promišljanja i poimanje grada.

 

Valjda zato, sud o Vojvodini prečesto se formira na potpuno pogrešnim predstavama?

drasko1U Bačkoj su dominantna četiri grada sva na slovo „s“.  Subotica – paorski grad, Senta – patricijski, Sombor – varmeđaški i Sad, Novi Sad – trgovački grad. A ko kaže da su nam svi gradovi jednaki, sva sela ušorena, a hrana jednaka i masna, taj ne poznaje Vojvodinu. Svaki grad ovde je potpuno drugačiji.  Sombor je iz vazduha nalik na školjku, na puža. Ima dakle, najsavršeniju formu. Odozgo, Novi Sad izgleda kao da je nastanjen sojenicama. Zbog okuke Dunava, zapad ovde nije tamo gde bi trebao biti, a ni sa istokom ne stojimo baš najbolje. Zanimljiv je podatak da je pre pola veka Subotica imala 110.000 stanovnika. Otprilike koliko i danas. Novi Sad je tada imao 70.000 stanovnika, a danas – pet puta više! I sve to ima svoje. Zašto Beograđani naivno vole Novi Sad? Zato što je to jedino inostranstvo u koje se može ići bez viza, a i govori se srpski! Beograđani su ovaj grad uvek doživljavali kao neko malo inostranstvo. Inače, o Vojvodini vlada pogrešna predstava da je to vikend Pokrajina u koju se ide na riblju čorbu i paprikaš, zbog uspomene na Janiku, folklora i još gomile loše upakovanih teza. I mi sami podržavamo ovakav stav. Novosadsku Zmajevu nagradu, jedan stanovnik ovog grada, Ivan Negrišorac, dobio je tek 50 godina od njenog osnivanja. To znači da je ni sam Zmaj nikada ne bi dobio. Blizina jakog medijskog centra u Beogradu je svakog ovdašnjeg čoveka u startu smanjivala za 50 odsto ekspanzije.

 

Pa opet, zar nismo mogli bolje da iskoristimo ono što smo sami, objektivno, imali na raspolaganju. Univerzitet, televiziju, festivale, ustanove kulture…?

Jedan od atributa ovog prostora jeste pomanjkanje samosvesti. Imam utisak da mi,  najveći procenat i univerzitetskih profesora i saradnika, koji mahom dolaze i odlaze na točkovima, koji ponekad, nisu ni prespavali u Novom Sadu, ako baš nije bilo neophodno, nismo omađijali, uveli u tu čudnu osmozu ljubičastog novosadskog sumraka. Očajno mali tiraži, slaba medijska logika, koja je ipak posledica nedostatka para, udružena sa, rekoh velikim odsustvom samosvesti, uvela nas je u sveopštu letargiju. Novca nema ni televizija. A opet, ako je jedan tabloid, koji se tada bavio politikom, uspeo da bude najtiražniji od Kotora do Skoplja i od Vršca do Varaždina, uprkos podeljenim suverenitetima, to znači, da se uz jednu drugu optiku može svašta uraditi.

 

Nije li možda, upravo zato, priča o novom Statutu toliko aktuelna?

Ne može ni jedan Statut, ni jedna inauguracija, ni jedan zakon, da oblikuje fizionomiju jednog sasvim specifičnog prostora kakav je Vojvodina. U suštini, Statut ne menja mnogo u odnosu na sadašnje stanje. Može se, možda, govoriti o nijansama. Nema ni jednog Statuta koji može izmeni opštu letargiju napuštenih sela, malih gradova, od Titela do Iriga, salaša kojih nema… Odviše je dugo sve urušavano. Ne može jednim dekretom, oktroisano, ništa da se izmeni. Ne treba zaboraviti da je to krenulo od samog oslobođenja. Prva javna zgrada podignuta u Novom Sadu posle rata, bila je, dugo neomalterisana, zgrada Dunav-Tise-Dunav, na Bulevaru Mihajla Pupina. Pazite, to je bilo tek 1953. godine. Nekom se, već tada, nije žurilo.

 

Žurilo da od Novog Sada napravi ozbiljan grad?

Vojvodina je danas nalik ispregnutim kolima. Uvređena i pokradena. Znate, Jug se uvek osećao inferiorno pred vojvođanskim stilom žvljenja. Otuda i stalna optužba da se ovde vladamo pohotno i bahato. I u tom odbrambenom mehanizmu izazvanog strahom pred drugačijim i boljim, mi smo dovedeni u status siromašnih rođaka. U ovoj predstavi mi smo uvek samo horisti. Sudbina naših varoši uklapa se u ovu priču. Moć je izvor svega, pa i kulture. Znate, između dva rata u Novom Sadu ste imali samo jednog zaista ozbiljnog pisca, Žarka Vasiljevića. A nešto ranije, u vreme procvata trgovine, novosadskim ulicama niste mogli proći, a da ne sretnete bar jednu mudru glavu. I to vam je tako.

 

I dobro – šta je zapravo Vojvodina?

drasko3Vojvodina je utopija. Ona je magična, jer je nedokazana, nedorečena, bez granica. Stoga je nejasno definišemo, da ne bismo morali da je se odreknemo. Ovde se plaća dug nedužnih. Dug vernosti centru, dimenzijama državnosti. Vojvodina je san. Nije omeđena geografskim granicama. Jer, u tom slučaju, gde su: Baranja, Temišvar, Bajski trougao, zapadni Srem…? Od geografije tla, mnogo je važnija geografija duha. A mi smo tu nemarni. U starom hotelu „Park“ zimovao je i konačio Ivo Andrić.  Danas nas na to ništa ne podseća. U Veneciji i danas postoji tabla na mestu na kojem je stajao Lord Bajron. Mi imamo kratko pamćenje. Strašno kratko. Zaboravljamo da nije važno pobediti. Važno je trajati.

Uvek smo bili pod sumnjom da nismo dovoljno sposobni da vladamo samim sobom, nego je eto, to neko morao da radi umesto nas.  Pričao mi je jednom narodni heroj Paško Romac, kako su, onomad, dobili poziv na sastanak Pokrajinskog komiteta.  Dođu oni, kada – u sali već sedi partijski poverenik iz Beograda, rodom iz okoline Užica, Dobrivoje Vidić Baja. U čudu ga upitaše, šta će on tu. On umesto odgovora izvadi pismo u kojem je stajalo: „Od danas, sekretar PK SKJ je drug Dobrivoje Vidić, koji će…“! Naravno, na kraju pisma stajao je potpis doživotnog predsednika SKJ. To vam je to! Uvek neka komandirovka. A mi trpimo. Dok su nam kola davno ispregnuta. Bio sam svedok nekoliko napadno postavljenih garnitura koje su se zalagale za „narode i narodnosti“. Zapravo „manjinska priča“ je uvek bila samo džoker, izvučen u poslednji čas, uoči dijaloga sa Beogradom. Poimanje autonomije uvek je bilo poslednja jaka karta u pregovorima sa prestoničkim aparatom.

 

A kada smo na terenu poimanja autonomije – veliku pažnju izazvala je činjenica da ste izabrani za počasnog građanina Kragujevca. U medijima se čak provlačilo da je „Draško otišao da uči Verka kako se na mala vrata može napraviti još jedna pokrajina“?

Znate, odviše se insistira na tom oktroisanom sastavu Austrije, u kojem je bila i Vojvodina, a prenebregava se zajednička nit sa Šumadijom, sa jugom. Zaboravlja se, da je u vreme Dunavske banovine, od 1929. godine, Novi Sad bio glavni grad i čitave Šumadije. Dakle, veza je mnogo starija nego što smo, često skloni da mislimo. Osim toga, Kragujevac je meni i inače veoma blizak. Tu se razvija jedan fin osećaj za regionalizam, čija je važna kopča, upravo ona između Šumadije i Vojvodine. Dakle, nije trebalo da oni mene nešto posebno zovu, niti sam ja tamo išao da ih učim separatizmu. Kako bih i mogao, kada znam da je on nemoguć. Kako se iz tela može izvući srce? A Šumadija je srce ove zemlje. Vojvodina je njena pamet. Vojvodina Srbiji daje hleb i razum. Ni bez jednog, ni bez drugog se ne može. Kragujevac i ja smo se naprosto, po dobru, prepoznali.

 

Ima li u ova napadno globalna vremena, uopšte mesta za, ma kakvu zavičajnost?

Crnjanski nas je učio da je zavičaj ono što izaberete: „Ja sam Banaćanin, ali moj zavičaj je Srem. Ja sam tako reći Irižanin“. Zavičaj je prva tačka pouzdanosti, neminovna za prvi pogled na svet. Ona nije suprotstavljena univerzalnom duhu. Valeri je rekao: „Kada bi jezik bio savršen, mi uopšte ne bismo razmišljali“! A pošto su jezici naših zavičaja toliko različiti, toliko nesavršeni, oni nas podstiču da mislimo.

 

A opet svu svoju, izrazito policentričnu kulturu, sabijamo u nekoliko stotina metara asfalta unutar, već mitskog, „kruga dvojke“?

Beograd se poslednjih pola veka ponaša kao Buda. Znate već. On je toliko debeo da, kada pogleda naniže, od stomaka ne vidi ništa. Samo zadovoljne metropole su uvek kratkovide. Nemaju osećaj za različitost. Aranđelovac traži da postane beogradska opština. Vojvodina je san. Nije omeđena geografskim granicama. Jer, u tom slučaju, gde su: Baranja, Temišvar, Bajski trougao, zapadni Srem…? Od geografije tla, mnogo je važnija geografija duha.Zašto da ne, kada je tamo sva lova? Sve se odlučuje u beogradskom Krugu dvojke. Da se sada pojavi neki Milutin Milanković, nikada ne bi uspeo. Šta je Suboticom, Nišem, Kragujevcem… Što reče jedan moj prijatelj, ako se ovako nastavi – Srbija će se pretvoriti u veliki Beograd, a srešće se sa velikim Kosovom negde na Moravi! To je zapravo tragična situacija. Srpska kultura ostala je i bez novca i bez samosvesti. Koje godine je Matica srpska prešla iz Budima u Novi sad? 1864. kada je Novi Sad bio jak privredni centar. Ne zaboravite da početkom 20. veka, najmoćniji srpski centar nije bio Beograd, već Zagreb – sa jakom srpskom bankom, sa Bogdanom Medakovićem kao predsednikom Sabora. To pomeranje centara je imanentno srpskom nacionu, koji zapravo nikada nije poznao svoje granice. Srbi u Trstu, Beču, Sent Andreji, Temišvaru … Uostalom, i sama beogradska kultura je izrazito došljačka.

 

Koliko nam u profilisanju onoga što jesmo i prepoznavanju onoga što nismo, može pomoći Vojvođanska akademija nauka i umetnosti?

Za razliku od Akademija koje su tradicionalne, ova je u oba slučaja, nesrećno komponovana, pravljena ne po srodnosti, već po političkoj prošlosti! Onu iz osamdesetih, formirao je Dušan Popović, nesvršeni student. Enciklopedist. Zanimljivo je da su naši enciklopedisti uglavnom bez diplome. Ova današnja je u situaciji da njen reprezent bude samo jedan čovek – Julijan Tamaš. E pa, ne može se na taj način staviti pokrovac na čitavo umetničko stvaralaštvo Vojvodine! Ali, možda sve to nije važno. Jedan Miloš Crnjanski nikada nije postao član Srpske akademije. U vreme formiranja prve VANU, pesnik Miroslav Antić, pisac i prevodilac Ferenc Feher, vajar Jovan Soldatović, ja, a odmah zatim, i slikar Milan Konjović, stvorili smo našu „Anti-Akademiju“! To vam je nešto kao „anti-memoari“. Kao salon odbačenih.  Uglavnom, obe vojvođanske Akademije, jedva su okrznule suštinu stvaralaštva u Vojvodini.

 

Koje su konstante vojvođanskog duha?

Pomanjkanje geografskih vertikala. Ovde su vekovima, jedine vertikale, crkveni toranj, stabljika kukuruza, topole, bagremi i – ljudski glas. Upravo ova metafizička tema dovela je do mere trpeljivosti, po kojoj se odlikujemo. Za Vojvodinu su tipični jesen i boja rđe. Veza sa zemljom, gotovo panteistička, koja vam ne nudi ništa osim jednoličnosti. Treća konstanta, jeste da ovde nema privremenosti. Sve je u trajanju.

 

Simbol trajanja jeste grad. Koji su Vaši gradovi?

Samo tri. Pariz, zbog starinskog osećanja da je prestonica sveta. Venecija, zbog fantastičnog osećanja koje nam pruža, osećanja da smo poslednji, da svet umire. Svi smo mi na Titaniku. Novi Sad, kao moj izbor. Putovao sam po celom svetu. Samo jedno putovanje bilo mi je suštinski važno. Bilo je to onih 35 kilometara na mom putu od Rume do Novog Sada. Ni Jermenija, ni Bilbao, ni kontinenti … Ništa se ne može porediti sa tih 35 kilometara, na mom posle maturskom putovanju.

 

Konačno, Vojvodinu treba doživljavati samo kao san ili… ?

Iako je prvi, a ispostaviće se zapravo i jedini, vojvoda Srpske Vojvodine, Stevan Šupljikac, umro dva meseca posle izbora na to, apsolutno istorijsko mesto, postoji troje ljudi koji u njegovom liku vide i nešto mnogo više. Sada već pokojna Olja Ivanjicki, postavila je u Pančevu zlatan spomenik Šupljikcu. Ja ga slavim kao jednu od pretpostavljenih, nažalost kratkotrajnih mogućnosti. Konačno, Bojan Kostreš ga je uveo u Banovinu i stavio na zid predsednika. Izgleda da je jedino za nas troje, Vojvodina postvarenost, a ne samo san.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški K.

Možda vam se svidi...