Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Gložan – Život pod trima podsuknjama

Strpljenje se isplatilo. U gložanske leje i brazde sve češće ulaze nadničari. Koliko do juče bilo je obrnuto. Koristeći blagodat što su okruženi Palankom, Petrovcem i Novim Sadom, a vekovima trpeljivi i zahvalni na onome što imaju, ovdašnji Slovaci od svog sela napravili su ozbiljno domaćinstvo, koje se ne plaši budućnosti

 

Stara poslovica kaže: „Prilika bere jagode“. I Gložanci su je dočekali. Doduše, nije to onakva „trenutna“ prilika, kakva je snašla njihove komšije u Čelarevu. Ta dođe i prođe. Za Gložan bi se pre moglo reći da mu se „potrefilo“. U selu, naime, nikada nije bilo industrije ili čega drugog što bi ga činilo bogatim i prepoznatljivim. Zato se Gložanci nikada nisu stideli posla. Nadničilo se, radilo kod drugih, prihvatalo bilo šta što bi obezbedilo sigurnu egzistenciju. Ono malo što bi preticalo odvajalo se na stranu i njime se mudro gazdovalo. A onda su došle devedesete, pa decenija posle njih… Sva sela koja su se oslanjala na svoje velike industrijske pogone, na proizvodnju neretko podmazanu političkom voljom „onih od gore“ – doživela su, gotovo bez izuzetka, tužnu sudbinu. Ima ih po Vojvodini koliko hoćete. E tu je Gložan dočekao svojih pet minuta! Njegovi stanovnici 250 godina vežbali su kako da opstanu isključivo zahvaljujući svojoj disciplini, slozi i ličnoj preduzimljivosti. Nikada im nije „teklo“, al’ je moralo da kaplje. Plastičnu ilustraciju ove teze videćete upravo sada, tokom leta, kada svakog jutra u selo stižu autobusi iz Čelareva. Bivši radnici dolaze u Gložan u nadnicu. A nekada je bilo obrnuto.

Potpisujemo da je Gložan jedno od retkih sela u Vojvodini u kojem nam se niko ni na šta nije požalio. Naprotiv. Prosto da ne poveruješ! Sada već pomalo nestvarno zvuči, kada se nađete u situaciji da nekoga upitate kako mu je, da on, umesto salve nezadovoljstva i kuknjave, počne da nabraja zašto mu je dobro! Tako će vam svaki Gložanac već pri upoznavanju reći da bi bilo gde u svetu njihov geografski položaj bio izuzetan. Selo se nalazi 16 kilometara od Bačke Palanke, 11 kilometara od opštinskog centra Bačkog Petrovca i 25 kilometara (u prevodu: pola sata lagane vožnje) od Novog Sada. Na koju god stranu iz Gložana da krenete, pa makar biciklom, vi ste u gradu za vreme koje vam je potrebno da ispušite tri cigarete! Praktično, u neposrednoj blizini imate sve pogodnosti grada: blizinu administracije, tržnih centara, zdravstvenih ustanova, škola… A pri tome, imate sve što oni nemaju: mir, mnogo zdraviju sredinu i onu u gradu davno zaboravljenu komšijsku i rođačku solidarnost. Ako pred sobom imate bilo kakav ozbiljniji posao, u Gložanu će vam, još dok na verandi obuvate cipele, kroz kapiju proći bar troje dobrovoljaca spremnih da pomognu. Pokušajte ovaj trik da izvedete u Novom Sadu…

Naravno, selo vam nudi još nešto. Odličnu osnovu da na zemlji zagarantujete egzistenciju, što danas nije zanemarljivo. Recimo, Gložanci su shvatili da im povrtarstvo može biti daleko više od hobija ili podloge za dobru supu i zimnicu. Od njega se, uz malo pameti, nešto sreće i još više ozbiljnog rada, može sasvim pristojno živeti. Po vizitkarti koju nam pruža, shvatamo da je Miroslav Kudron formalno prvi povrtar u selu. Predsednik je Udruženja poljoprivrednika „Gložan“, u kom su njegovi povrtari, ratari i cvećari. Ima ih stotinak, što u selu sa 2.000 stanovnika i nije malo. Svašta su uradili, a svašta tek planiraju. Na primer, registrovali su „Gložansku baburu“ kao povrtarski brend. Autohtona sorta paprike! Nije mala stvar. Uopšte, paprika se ovde gaji na veliko, a sa „Alevom“ i jednom firmom iz Martonoša ugovoren je otkup celokupne proizvodnje. Naravno, povrtari su se davno dosetili da je ključ uspeha u poslu koji mnogo zavisi od vremenskih uslova, prilika na tržištu i koječega drugog – imati što raznovrsniju ponudu. Tako se u plastenicima i na njivi Kodrunovih šepure: paradajz, krastavac, krompir, luk, boranija, celer. Papriku ne pominjemo. Ona se podrazumeva. E sada, moglo bi biti i bolje. Ako se poklope sve neophodne okolnosti, Gložan bi trebalo da dobije hladnjaču i postrojenje za pakeraj. To praktično znači da biste 365 dana u godini u svojoj radnji preko puta mogli pazariti povrće „made in Gložan“. Živi bili, pa videli! Osim toga, ako vas ova problematika zanima, imate divnu priliku da u sve to izbliza zavirite. Već koliko 10. avgusta u selu se održava „Dan povrća“. Pa, dođite.

Inače, možda i primećujete da priču o Gložanu nismo počeli onako kako to gotovo svi čine. U 99 odsto priča o ovom selu stvar počinje od doseljavanja Slovaka na ove prostore. Ima logike. Gotovo isključivo, stanovnici Gložana jesu Slovaci. Međutim, naprosto je neverovatno koliko u svemu praktični seljani i ovde imaju meru. S jedne strane, svi Gložanci ponosni su na svoje poreklo. Znaju ko su, šta su, i tu nema greške. S druge strane, baš niko u selu ne misli da u nacionalnom određenju treba sebi naći početak i kraj. Zato ne treba da vas čudi što je doslovno 100 odsto stanovnika sela bilingvalno. Sami seljani gotovo i nemaju priliku da govore drugim jezikom osim slovačkog. Ali, ako im se pridružite, u prvoj rečenici pokazaće vam da govore praktično savršenim srpskim jezikom te je nemoguće prepoznati akcenat. Poznavanje oba jezika ovde je standard o kojem više niko i ne razmišlja. Tek u poslednje vreme, mnogi stariji žitelji Gložana, naroguše se kada je u pitanju strani jezik. Za sve su krivi „vražji kompjuteri“, pa su deca počela da im zanose na engleski. Da Jaroslav i Zuzana govore slovački i srpski, to se podrazumeva, al’ kad baba vidi unuka kako se smeši pa kada ga pita zašto je srećan, a on joj odgovori „da je hepi, što ima dobar biznis, pa može da bude kul“, babi se podigne kosa na glavi.

Pomenuti tradiciju sela a ne progovoriti o Udruženju žena „Slovenka“ ne samo da ne bi bilo umesno, već možda ne bi bilo ni moguće. Vrata Doma kulture u Gložanu, Ana Galamboš otvara nam na način na koji vas sveštenik uvodi u crkvu. S mešavinom ponosa i sreće. Na malom izložbenom prostoru rekonstruisan je ceo jedan svet. Svet u kojem šuškaju tri uštirkane kudeljne podsuknje, u kojem vam boje s devojačkih haljina igraju pred očima, svet u kojem nije nipošto svejedno da li je momak podigao šešir na čelo ili ga je spustio na jedno oko. Pamti Ana kako su nekada devojačka prela održavana na tri mesta u selu. Na njima je sve bilo spontano, a opet režirano bolje od bilo koje pozorišne predstave. Tačno se znalo gde ko stoji i šta radi. Vrhunac je bio onog momenta kada mladić uleti pa, kao, zabave radi, „otme“ preslicu devojci. Onda ova „jadna i nevešta“ mora izjuriti za njim da je vrati. Bilo bi zanimljivo izračunati koliko malih Gložanaca svoj dolazak na svet duguje ovoj poteri. Žene iz „Slovenke“ trude se da sve ovakve priče nastave da žive. Inače, Udruženje ima zanimljivu istoriju. Osnovano je još 1934. godine. Sadašnje ime dobilo je pre devet godina. Žene, članice „Slovenke“, bave se očuvanjem narodne tradicije, humanitarnim aktivnostima, bukvalno svim onim što može doprineti da se dobar glas o njihovom selu pročuje što dalje. Zapravo, ovoliki tekst, kakav je ovaj o Gložanu, mogao bi biti posvećen samo njima. „Slovenke“ su čudo.

Ne čudi stoga što je njihovo selo rodno mesto jednog od najvećih festivala slovačke kulture na svetu. Festival folklornih, muzičkih i pevačkih ansambala „Tancuj, tancuj“ osnovan je na inicijativu Kulturno-umetničkog društva „Jednota“ iz Gložana i ovdašnje mesne zajednice. Festivala je rođen 5. aprila 1970. godine. Po pravilu, održava se u Gložanu, ali može se organizovati i u drugim slovačkim sredinama u Srbiji – poslednji vikend u maju. Ukoliko se održava u Gložanu, koncerti se organizuju u amfiteatru koji ima više sedišta nego Gložan stanovnika – 2.600. Prateći program festivala čine etno-izložbe, slikarske izložbe, a u poslednjih nekoliko godina organizuju se i takmičenja za ribolovce, lovce i šahiste. Do današnjeg dana na Festivalu je učestvovalo više od 30.000 učesnika. Malo li je!

Ipak, Ana Galamboš nam, onako usput, pominje i nešto što nas podseti na izreku: „Ako ti je cipela suviše udobna, ti ubaci kamenčić da te bar malo žulja i podseća da u životu nije sve idealno“. Naime, Anin tata rodio se u kući sa šestoro dece. U obližnjoj kući na ćošku bilo je šest ćerki. Odmah do nje bio je dom sa dvanaestoro dece. U tri kuće – 24 dece! Ceo jedan, i to kakav, razred. Na ovu priču nadovezuje se Marija Kovač Kiselja, pravnica koja pored ostalog svake godine za „Hlas ludu“ sređuje podatke iz matičarskog zvanja. Za ovu temu ona je najpozvaniji sagovornik. Tako je, knjige kažu, jedne godine spočetka prošlog veka u Gložanu rođeno 109 dece. Sto godina kasnije rodilo se – njih devetoro. Marija je u školu išla u vreme kada se gložanski razredi po veličini nisu razlikovali od onih u gradovima. Ove godine, u školu će poći osam prvaka. Prošle je bilo njih devetoro. Da l’ je kriv onaj, što bi babe rekle „vražji internet“ ili nešto drugo, tek rode su počele opasno da zagledaju na čiji odžak će sleteti. A na ovo svakako treba dodati i bojazan da će mnoga deca iz ovih proređenih razreda školovanje nastaviti u Novom Sadu ili, sve češće, u Slovačkoj. Novi Sad je blizu, pa se deci, i ako odu, ne isplati da tamo zauvek ostaju. Sa Slovačkom je već drugačije. Polovina dece koja tamo odu na studije reši da točak istorije obrne unazad, pa iz Vojvodine odu u Bansku Bistricu, Zvolen, Košice… Marijina Emilija će, na mamu, biti pravnica. I kako stvari stoje, u Slovačku će rado ići – ali samo na odmor. Kad sabereš dva i dva, ona četvorka je nekako najveća kada se gleda iz Gložana. Ko zna znanje, njemu je lepo i ovde.

A mlinar Jan zna i lepo mu je. Mlinar kao iz neke bajke. Kao da su i njega samog od brašna umesili. Kaže da je sa svojih pet godina znao da će se baviti ovim poslom. To se zove blagovremeno usmeravanje! Melje već skoro 60 godina. Dok priča o tome kako se sveža pšenična klica vadi iz zrna, srce mu poskakuje kao mlinski točak. U svojoj radionici, na točku i melje. Onako zapravo, majstorski. Nama je pokazao brašno od semena golice. Zeleno da se raspametiš. Ne može Jan Turdelj da se načudi kako to da sada, kada se pekara nalazi na svakom ćošku, više nigde ne miriše hleb. Nekada majstori nisu morali govoriti kada im je pecivo spremno za prodaju. Mirisala je ulica na deset kuća oko pekare. Danas uđeš u radnju – i ništa. Da ti vežu oči pa te uvedu, ne bi znao jesi stigao krojaču, u dućan ili pekaru. A to tako ne može. Od zamesa do gotove vekne mora proći tri sata. Svaka faza mora se ispoštovati. I onda je to hleb. A ne ovo sada, gde je vekna naduvana ko dečji balon. Tanušna korica a ispod nje ništa. Ne zna Jan da li da se više čudi onima koji ih prave ili nama koji to jedemo. Doduše, računica ovih koji prave jeste jasna – mi ne znamo šta radimo. Uglavnom, Jan će da melje još malo a onda zanat prepušta unuku. Na vreme mu je objasnio da je bolje biti „siromašan gazda nego bogati sluga“. Tog pravila se i on držao.

Uopšte, dobar je Gložan za one koji su tamo. A dobar je i za one koji su u prolazu. Ako ništa drugo, u selu se nalazi i mesto koje spaja sport, ugostiteljstvo i turizam. „Oaza MB“ vam na većem i manjem jezeru, bazenu, sportskim terenima, restoranu, nudi od svega toga pomalo. Naravno, tri kilometra od sela nalazi se Dunav. Šta on sve nudi ne treba ni da vam opisujemo. Sve znate, a što ne znate, vi zamislite! Nećete pogrešiti. Što se Gložanaca tiče, njihova je sreća da su malo toga zamišljali. Više su se oslanjali na svojih deset prstiju, pa makar im dlan bio ko hrastova kora. Kada te dete, pa posle unuk, stegne za tu ruku, veže se za zemlju i da ne zna zašto. Tako kroz vekove putuje zavet ravnice!

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški

Možda vam se svidi...