Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Gramofon

Još otkad su ljudi probali da uvate zvuk i da ga puštaju kad im dođe i kad se sete da bi mogli. Bilo je tu i nevolja, ako bi se čulo nešto što se ne sme, al i zato je postojalo rešenje. Mislili su mlogi, svašta su probali, al se najbolje setio Edison, onaj što je i sijalicu izumo. Lako je bilo njemu da izmišlja, mogo je posle i noću da radi, imo je svetla.

Te godine kad su Rusi udarili na Turke, a tamo u Ameriki pukla velika bruka kad su uvatili Čeroki Fišera da je uzo sto dolara da namerno izgubi utakmicu u banatskim šorama na američki način, smislio je taj Tomas Alva Edison kako da uvati zvuk i da ga pušta kad mu dođu gosti. To što je izumo krstio je da se zove fonograf. Ta njegova skalamerija imala je gvozdeni valjak na kojem su bile zaparane linije sa zvukom, jednu iglu koja je tuda išla kad se valjak okrećo i jedan točir, da se kroz njega bolje čuje to što igla nađe u zaparanoj brazdi. Nije to bilo loše, za prvi put. Al u to doba bila je velika vlaga, okišala se godina, pa em su gosti slabije dolazili, em je taj gvozdeni valjak lako rđao. Svatili su brzo ondašnji vešti i pametni ljudi da ima i boljih pronalazaka i oma su izumeli gramofon. Taj prvi gramofon je imo, ko i fonograf, gvozdenu iglu i veliki točir, ko veliki cvet od bundeve, da ga svet bolje čuje. E, al imo je i jedan tanjir koji se okreće, pa kad ga naviju na tri frtalja da ne pukne feder, i na njega metu bakelitnu ploču, puste ih da se okreću i čim spuste iglu, oma se čuju te sitne linije s ploče. Sve se to izdešavalo od 1877. do 1892. Koprco se fonograf sve do 1920. godine i predo se gramofonu. Bila je to velika pobeda, krenulo je novo doba, uvatio čovek jednu od dve stvari koju je merko odavno. Uvatili smo zvuk, ali vetar još uvek nismo.

Kad je ondak krenulo, to je bilo čudo. Počeli ljudi da se utrkivaju ko će pre da kupi gramofon i ko će više ploča da ima. Ušo gramofon u skoro svaku kuću. Neke ploče je narod volo, neke baš i nije, al niko nikad svima ugodio nije. Bilo je da su nam preko zvučnika u ona ratna vremena po celi dan puštali onu Liliku, ko da druge ploče nije bilo. Posle oslobođenja, oslobodio se i narod. Gramofon i gramofonske ploče počeše da menjaju svet. Odjedared je svako ko je teo i imo ih u kući, mogo gospodari sa veseljem kad god mu je bilo volja. Oš celu pesmu, oš od sredine, oš samo kraj. Bilo je i kad se pokvari ploča, pa preskače igla, ne može da uvati sledeću brazdu. E to je  bila smejurija, ko kad deca okrenu bicikli da točkovi stoje gore i uzmu da okreću pedale. Okreću se točkovi, tandrče lanac, al bicikli stoji, ne mrda. Tako je i gramofon tandrko u mestu, dok ga kogod malko ne ćušne, da igla uvati novi vagaš.

Onda su se jednog dana, šezdesete, zvanično pojavili Bitlsi. Take cike, dreke, suza radosnica i trka udavača da im budu što bliže, svet do tad nije video. Počeli Bitlsi da snimaju ploče, prvo one male, singlove, a posle, kad su nakupili pesama, i one velike, longplejke. Imali su i po dve take velike, odjedared, u duplom albumu. Kako im je rasla popularnost, tako im je rasla i kosa. Kanda da im je te godine umro brica, pa se nisu šišali. Drugog bricu nisu ni tražili, ostali su onako čupavi, a narod ko narod, vidli od njih, pa svi počeli retko da idu kod majstora. Odjedared je postala moda da svi budu ko njih četvorica na omotu gramofonske ploče. Kogod je bilo nepotšišan, zvali su ga bitls, bitlis, čupavac. I njih su još zvali Čupavci iz Liverpula, svi su znali kako se koji zove, šta koji svira, ko peva, i svi koji su imali gramofon imali su i barem jednu njihovu ploču.

Od onog gramofona s točirom postali su pravi gramofoni, na struju i sa zvučnicima. Oni prvi su bili spakovani u koferčiće, imali su svoj zvučnik, šnjur za struju i jedno dugme koje kad se odvrne do daske, ceo komšiluk čuje muziku. Jedno vreme je bila moda da se gramofon drži na prozoru, da ga svi vide i svi da ga čuju. E, ondak se neko setio da može i drugačije. Prvo se gramofon skine s prozora, prozor se zatvori, ono dugme se okrene na drugu stranu, tek tek da se čuje muzika i ondak se pozove neka udavača „da slušamo ploče“. S dobrim gramofonom, novim pločama i celofanom u boji, oko sijalice, polak posla je bilo urađeno. Falilo je još samo da frajlica pristane.

Ondak je gramofon umro. Ne znam ko je umro prvi, da l gramofon il bijoskop, nekako u isto vreme izgubili smo ta dva najveća prijatelja. Bilo je posle pokušaja i poziva „dođi da gledamo filmove, dok se boje ne rastope“, al nije to više bilo ko kadgod, kad smo slušali ploče. Možda zbog tuge za gramofonom, al sve je bilo ređe i teže.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...