Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Izumro i čveger

Mitovi i ritovi: Izumro i čveger

Seća li se kogod još onih ženskih čvegera? Koristili su se, kadgod, u ranom detinstvu, kao zamena za povlačenje za kiku ili pletenice. Bila je to prva izjava ljubavi, dečaci su je izjavljivali nežno, obično kažiprstom, onako tek ovlaš, da devojčica oseti ljubav. Zato ovu vrstu mnogi i ne pamte. A i kakav je to čveger posle kojeg se pobegne?

Pravi čvegeri su bili i statusni simbol. Stariji su častili mlađe, povodi su bili razni. Verovatno je i vama prva asocijacija čveger posle šišanja. Bio je to takozvani sezoski čveger i imali su pravo da ga udaraju svi, onome koji se vraćao od brice, ošišan. Lako je bilo zimi, nosile su se kape, šubare, kačketi, šeširi, micne. Moglo se par sati u tajnosti držati ošišana i pokrivena glava. Leti  su šišali decu nularicom, da im ojača koren kose i da steknu hrabrost i samopuzdanje dok otrpe sve čvegere. Ovi čvegeri su bili obaveza, nije se uvažavao ni jedan razlog protiv.

Kako su dečaci rasli, tako su stasavali i do ozbiljnijih čvegera. Prvi su bili oni fudbalerski, kad kogod promaši penal ili mu proture loptu kroz noge, sledio je čveger od svih koji su mislili da umeju bolje s loptom. U ta davna vremena nije bilo kladionica na svakom ćošku, ali je klađenja bilo. Najmasovnija opklada je bila u čveger, zatim one u turu pića, brijanje brkova, šišanje, kukurikanje pod prozorom…

Kad je deran narasto do zanata, od majstora je dobijo ćušku, a od kalfi i pomoćnika čvegere. Sve je to bilo deo životne škole, učenja zanata i pripreme za budućnost. Tada ni astronomi kroz ta njina debela stakla nisu videli da digod u vasioni ima mobing. To nam je neka repata i rogata zvezda padalica donela, nije toga kadgod bilo ovde kod nas. U to vreme se ljudska glava zvala i tintara, a služila je za razmišljanje. Veza i uticaj čvegera na taj proces nikada nisu detaljnije istraženi. Ne tako davno, kad je tintara postala glupača, počeli su da atrofiraju i čvegeri.

Kad je, kadgod, muškarac postajo čovek i kad narukuje, bio je to kraj civilnim čvegerima. Počinjali su oni vojni, opet kao statusni simbol. Koristila ih je obična vojska, da pokaže razliku između remca i stare kuke. Remac je naziv za friško ošišanog, zbunjenog, odevenog u dva broja veću uniformu, nepoznatog samom sebi, mladog vojnika koji je tek došao u vojsku. Stare kuke su prekaljeni borci. Uvežbali su da nameštaju krevete, da se okupaju za dva minuta u hladnoj vodi, obriju za minut, da maznu čiste čarape mladoj vojsci i da im udaraju čvegere. Ko je kriv remcima što se na vreme nisu javili da služe vojsku, sad bi već bili stare kuke. Trajali su ti, strogo kontrolisani čvegeri koji nisu imali za cilj da naruše bratstvo i jedinstvo, borbenu gotovost i spremnost da se odupremo agresoru u svakom trenutku, koliko je trajala i armija. Onda je počelo da može i ovako i onako, a to čvegerima ne godi, pa su i ti, takozvani vojni, počeli da izumiru.

Postoji još jedna vrsta čvegera, takođe je u izumiranju. To su oni bostandžijski. Uzumiru zbog uvoznog bostana. Tako je bostandžija kvrcao lubenice da čuje da li su zrele. Za ovakve čvegere bilo je potrebno veliko iskustvo i dobar sluh. Naročitu primenu su imali na početku sezone, da se u celom bostanu nađe baš ona koja je prva sazrela. E taj zvuk od čvegera po prvoj zreloj malo je ko volo. Mislim na komšiluk. Njima nije godilo kad se komšija vrati s bostana biciklom i na paktregeru donese prvu lubenicu. Onda oni s preke strane pitaju „Kakva je?“ On im ništa ne govori, samo udari tri čvegera, onako na isto mesto. Ta tri čvegera je trebalo da stanu u jednu sekundu. Onda se živelo bez larme, svađe, nije se divanilo uglas. Zato se i čulo preko šora. Kad ga čuju, oni s preke strane samo malko iskrive vrat, stisnu usne i klimnu glavom, da ne kvare eho prve zrele u komšiluku. Kad uđu u avliju, tek ondak progutaju knedlu, a tek kad zatvore dupla vrata na kujni, kažu pluglasno: „Otac ga njegov, kad je već našo?“

I ostale čvegere nije bilo slobodno komentarisati, ni sa „jao“ ni sa „bravo“. Čvegeri nikad nisu bili uvreda. Čak ni u tuči. Kadgod su se muški tukli zbog devojaka. Stane novi ispred ostavljenog, malko se gurkaju, onda jedan udari drugom čveger. To je bio i znak da rvanje može da počne. Kad obadvojica završe u prašini, taj koji je na leđima se predaje i priznaje poraz.

 

tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...