Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Karlovčić – Na braniku donjeg Srema

Sa svojim ulicama koje će vas asocirati na doba kad su ovi prostori tek naseljavani, a opet u blizini modernih industrijskih zona, Karlovčić vam omogućava da istovremeno živite u dva veka. Prošlom i sadašnjem

 

SELO U DVA VEKA

Čudan je ovaj Karlovčić. Pola sata vožnje od Rume, isto toliko do Beograda. A opet, nikom usput. I ne samo to. Ako bih imao neku stvar koju bih od svih želeo da sakrijem, pored stotinak sela u kojima sam bio i za koje znam – učinio bih to u Karlovčiću. Siguran u to da i sudbina tako hoće. Za one krajnje praktične, evo i informacije iz prve ruke. Odavde se do Beograda stiže za pola sata. A za novu kuću na glavnoj ulci domaćin traži 14.000 evra. Pa vi računajteOvde vam sve ide na tu vodenicu. U okruženju Mihaljevca, Donjeg Tovarnika, Deča, Ogara, Ašanje, Obreža i Petrovčića, Karlovčić je kao dukat u staroj škrinji. Skriven i svoj. Administativno, poslednje mesto u Vojvodini, u njemu se okreće autobus. Najpoznatiji je po tome što ima najširu ulicu u Vojvodini, a moguće i u čitavoj Srbiji. Gornjanski šor je širok blizu 300 metara. Toliko da je između dva reda kuća stao čitav fudbalski stadion, a bogami, bilo bi mesta i za još jedan! U produžetku je Špajanski šor, širok tek nešto manje od 200 metara! Karlovčić je jedno od retkih sela na svetu u kom se kod komšije preko puta, ide biciklom!

Iako zvuči romantično, ova činjenica ima i svoje sasvim realno objašnjenje. Zamislimo tok neke reke. Red kuća podižete duž obale. Razmak između kuća diktiran je širinom reke. E baš tako je nekada bilo i ovde. Kuće su podizane duž rečne grede, a donedavno je između njih bila bara i močvarno zemljište. Našli smo podatak da je upravo ovakvo tlo bilo raj za razvoj živinarstva, pa je Karlovčić nadaleko bio poznat po uzgoju gusaka i prodaji perja. Kako god bilo, mi glasamo za to da ovako i ostane. Zemljište duž glavne ulice danas je nalik nečemu između bašte i livade. Dalo bi se kultivisati za različite namene. Može sve – osim jednog. Nemoj da bi nekom palo na pamet da između dva reda kuća protera još jednu ulicu! Karlovčić je ovakav kakav jeste. Oduvek – pa nek tako bude i zauvek!

Inače, meštanima je najprihvatljivija teza da ime njihovog naselja potiče od imena zemunskog vlastelina Karla Šenbrona, čijem je imanju selo pripadalo. Mada, mesto se pod imenom Mali Karlovci u turskim tefterima pominje još 1527. godine. Osnova sela potiče iz vremena s kraja 18. veka, kada su Turci proterani s ovih prostora. Austrijske vlasti insistirale su na tome da sela u ovom delu Srema budu zbijena radi, nedajbože, lakše odbrane ako Turcima padne na pamet da se vrate. Ipak, ostaće zanimljivo da selo nema onu karakterističnu „terezijansku“ krstastu osnovu – crkva, škola, park, javna zgrada. Sava je ovde isuviše često i moćno plavila, pa se selo naprosto prilagodilo njenim hirovima.

Elem, Karlovčić danas ima nešto preko hiljadu stanovnika, ima školu sa 120 đaka, svoju ambulantu, zabavište, poštu, fudbalski klub, kulturni centar (koji će postati moderniji). U poslednje vreme naročito je važno i to što Karlovčić na udaljenosti od samo 15 kilometara ima Šimanovce. U poslednje vreme naročito je važno i to što Karlovčić na udaljenosti od samo 15 kilometara ima Šimanovce. Ovo mesto je postalo privlačno investitorima svih fela. Nešto od te silne industrije, nadaju se u Karlovčiću, moglo bi se preliti i kod njihOvo mesto postalo je privlačno investitorima svih fela. Nešto od te silne industrije, nadaju se u Karlovčiću, moglo bi se preliti i kod njih. Matematika je prosta – gde ima posla, ima i ljudi. Trenutno, mnoštvo meštana putuje do Beograda, Zemuna, manje i Pećinaca. Ta pogodnost čini da selo ima znatno manje napuštenih kuća od mnogih u kojim smo bili. Uostalom, o tome dovoljno govori i činjenica da Karlovčić sa svojih nešto preko hiljadu stanovnika, još uvek ima potpunu osmogodišnju školu.

Ipak, ono najvažnije što Karlovčić ima jeste danas tako dragocena mogućnost da budete bezmalo na obodu velikog grada, a opet – da uživate u svim pogodnostima stoletnog mira, u sredini koja čuva mnoge vrednosti jednog pomalo zaboravljenog vremena. Sa svojim ulicama koje će vas asocirati na doba kada su ovi prostori tek naseljavani, a opet u blizini modernih industrijskih zona, Karlovčić vam omogućava da istovremeno živite u dva veka. Prošlom i sadašnjem.

 

ISTORIJA NA BICIKLU

Da je običan čovek svojih godina, Živan Delić bi, uznemiren zbog najave našeg dolaska, stao uz otvoren prozor i svako malo izvirivao na ulicu. Ali nije on od tih „redovnih“. Zato je čika Žika, rođen 1922. godine, seo na bicikl i izašao ispred sela da vidi je l’ nailazimo! I to nije ništa čudno. Bez šešira i bicikla, čestit Sremac, pa makar i u desetoj deceniji, na ulicu ne izlazi. Kada smo se sreli, shvatili smo razlog Živanove znatiželje. Bila je to dragocena prilika da se onako iz glave, sa fotografskom preciznošću, još jednom seti dana kada je vojevao. Budući da je Karlovčić bio deo Zemunskog sreza, godine 1941. mobilisan je u Pavelićevu vojsku. I istog trena pobegao u partizane. Ratovao je od svog atara do Semberije i Belog Manastira. Dva puta je teško ranjavan. Preživeo je dan u kom su ga četnici izvodili na streljanje. I evo… dočekao svojih šest praunuka i priliku da nam danas, 75 godina kasnije, nasred kućnog dvorišta, o svemu pripoveda.

Živan Delić, najstariji žitelj Karlovčića, još uvek u ruci drži ključeve od neprocenjive riznice sećanja, koju će, nadamo se, neko na vreme obraditi i sačuvati. Karlovčića radi.

 

ATELJE NA ŠPAJANSKOM ŠORU

Kritika je zabeležila i ovo: „Dragoljub Trindić je likovno lirska mladica Tamnave. On je samonikli umetnik, koji se nije rodio kako navika nalaže, već je izbijao kao kaćun, ili šeftelija, kao što izbijaju vode u kladencima i majkama. Većinu onoga što se u slikarstvu uči i godinama doučava Trindić je dobio kao dar kroz boju majčinog mleka“… I valjda je zbog toga u Dragoljubu toliko entuzijazma dok nam govori o svojim slikama. I bezbrojnim planovima. A bogami sve češće – i o Karlovčiću. On, rođen na Ubu, sa kasnijom adresom u Beogradu, reći će nam: „Lokaciju ne menjam. Selo je zakon“.

A kako i ne bi bilo. Ovde su mu Lena i Biljana, rođena na Špajanskom šoru. Tu mu je atelje, radionica, ma sve što mu treba. Majstor je i za zanatsku izradu cipela, pa mu zaleđe velikog grada i te kako odgovara. Ostaje mu samo da sanja svoj san. A s obzirom na to da je po likovnom umeću prepoznat i u međunarodnim krugovima, samo je pitanje dana kada će se bar deo tih snova pretvoriti u javu.

 

„PREKA KALDRMA“

Deo puta između Karlovčića i Petrovčića zove se „preka kaldrma“. Nasred nje je kružni tok. Simbolično, reč je o administrativnoj granici između Vojvodine i grada Beograda. Uz kružni tok nalazi se autobuska stanica, na kojoj se okreću beogradski prigradski autobusi. Stoga je na obližnjem parkingu uvek poređano najmanje desetak automobila, koje stanovnici okolnih sela ostavljaju kada se dovezu, a onda autobusom produže do neke od zemunskih ili novobeogradskih fabrika. Ovo je, najdoslovnije, mesto susreta Vojvodine i prestonice. Mesto koje i te kako utiče na svakodnevni život Karlovčićana.

Za one krajnje praktične, evo i informacije iz prve ruke. Odavde se do Beograda stiže za pola sata. A za novu kuću na glavnoj ulci zatekli smo da domaćin traži 14.000 evra. Pa vi računajte.

 

PAROHIJSKI DOM

Bio je i učitelj, i direktor škole. Sada je direktor Kulturnog centra Pećinci. Sve što radi ili je ikada radio, u pozadini ima Karlovčić. Devrnje su odavde vekovima, pa je i red da bude tako. Na ovom mestu Jovan nam otkriva da je i predsednik mesnog crkvenog odbora. Tek je to priča na polzu narodu.

Crkva pletara ovde je postojala još u 13. veku. Zidana je tu 1786. godine. Ikonostas je 1844. radio čuveni Pavle Čortanović. Sve u svemu, priča s kojom bi se selo moralo ponositi. Ali onda se dogodilo da je pre četiri godine preminuo sveštenik. Da bi u selo stigao novi, uslov je da se najpre podigne parohijski dom. A to nije mala rabota. Ipak, zahvaljujući Jovanu Devrnji i njegovim Karlovčićanima, zdanje je podignuto i čeka majstore koji će izvesti unutrašnje radove. Nakon njih, na Gornjanskom šoru živeće se crkvenim životom, kako je vazda bilo.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški

Možda vam se svidi...