Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Kibicovanje

Kibicovalo se kadgod mlogo više neg sad. Kad je kogod teo da kibicuje, taj se pokazivo javno, da ga svi vide i da se zna šta taj il ta rade. Kibicovanje je imalo svoja pravila, mesta za kibic i kibicere.

Zavirivalo se na razne načine, al navek da bude tajno, da tog što zaviruje ne vide, a on da vidi sve. Ni zavirivanje nije navek bilo isto. Moglo je da zaviriva i da se viri. Kad se samo virilo, nije se baš sve dobro vidlo. Zato se zavirivalo da se vidi sve. Moglo je da se viri iza firange, iza ćoška, iza duda, iza slame il kupe kuruzovine. Zavirivalo se kroz neku deru, bušu, fugnu il kroz ključaonicu. Moglo je i kroz dasku, kad se izbije čvor.

Ko je volo da gleda direkt u tuđe, taj je kibicivo. Ni kibicovanje nije navek bilo jednako. Kibicovalo se spram godina, al navek da se niko ne sakriva. Tu si di si, da te svi vide, pa ajd kibicuj. Kibiceri se prave od malih nogu. Ko počne dockan, taj nikad posle ne ume ko oni što su krenuli odmalena. Prvo se kibicovalo ispod oka, kobojagi krišom. Al to nije dugo trajalo, nedelj dana najvećma. Ako se dotle pogledi ne sretnu, džaba bilo i kibicovanja.

E sad, kibicovalo se i spolja i iznutra, a i izunutra napolje. Napolju se najvećma kibicovalo na korziranju il promenadama. Kadgod se i u dućanu biralo očima. Dućani su imali dugačke tezge i roba je bila na rafovima i u štelažama iza tezgi. Samopsluge i pipanje smo dobili tek posle. Iznutra se kibicovalo na balovima i igrankama, u bijoskopima dok se svetlo ne ugasi, il posle filma, kad se opet svetla popale. Al ni to navek nije moglo. Kadgod je ode kod nas bilo emocija, pa kad bude zdravo tužan film, ondak narod dreči od bijoskopa sve do kuće. Devojčure su posle i noćima drekale, tajno, kad god se sete filma. Da je baba vidijo da dreče, ne bi posle dao da opet idu u bijoskop, da se ne pokvare od taki filmova, il da se, naopako, od te dreke razbolu. E, kad je taki bio film, kibicovanja posle filma bilo nije. Kroz suze se mutno vidi, pa džaba bilo take rabote.

Kadgod se o kibicovanju mislilo još dok su se kuće zidale. Retko da je koja kuća ondak imala televizor, al prozor u svet je imala svaka gazdačka. Taki prozor su pravile Švabe, a mi se zgledali od nji. Oni su ga i krstili da se zove kibicfenster. Navek je malko izvučen na šor, da s obadve strane stane još po frtalj okna, da se lepo vidi i kibicuje i ko dolazi i ko odlazi. Moglo je da se kibicuje i sa klupe na šoru, al to je bilo sezonski, pa ko i da nije. A i navek je na klupi sedilo nekolko ljudi. Najlepše je kibicovanje kad si sam(a) i u tišini.

Kibiceri među kartarošima nikad nisu bili sami, al je navek bila zdravo velika tišina. Kad su se kartali u velike novce, tolko je zdravo velika tišina bila da se čulo kako gore cigara i kako šuška dim kad iz nje ide u plafon.

Danaske je drukčije. Ceo svet danas kibicuje, al kobojagi. Izeš tako kibicovanje kad glediš u kamericu, telefon il u ekran. Nit treba da se doteraš nit da budeš očešljan, može i apa-drapa. Pravo kibicovanje nije moglo tako, makar kako. A i niko više ne ćuti dok tako, kobojagi, kibicuje. Jedni laju i komentarišu, drugi se bekelje, treći se ne vide od flaša i plastike na astalu.

Ima i danas emocija, nije da nema, samo su drukčije neg kadgod. Da nam ustane deda pa da vidi ove tačke, zapete, zagrade, kose i uspravne crte, da vidi kako se radujemo napismeno, kako smo napismeno tužni, besni, nasmejani, kako se jedimo i kako s tačkom i zapetom namigujemo. Kanda da nam mater ne bi pušto nikud iz kuće, da je baba ne kibicuje.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...