Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Miris zemlje

miris-1Prava je jesen. Prvo kiša, za njom i vetar. Ništa mu ne stoji na putu, pa se raspojasao. Nema gde da se uvuče, nego pod kožu. Što se on više širi, ljudi se više skupljaju sami u sebe. U tim danima, jesenje golomrazice, onima kojima i inače nije previše do života, počinje svašta da pada na pamet. Na selu, kada se u cik zore probudite, pa vidite da deda nije u krevetu, kroz glavu vam prostruji najgore. Nogu pred nogu, sve oklevajući pred očekivanim prizorom, idete prema pušnici. Drhtavom rukom, milimetar po milimetar otvarate vrata, strahujući da ćete na štangli na kojoj vise šunke i dve table slanine, zateći kako visi i deda. Kada ga ne ugledate, osmeh vam lako zaigra na licu. Pa još kada ga začujete kako se javlja iz poljskog klozeta – dođe vam da se zaletite unutra, pa izljubite dedu sve onako usranog! Jesen u Vojvodini.

Ipak, ja sve mislim, da nije stvar u vetru. Bitna je zemlja. Ona gusta, crna, umešena ko garavo testo u vangli. Mi ljudi sred beskrajne ravnice, izgledamo tek kao galebovi koji su se spustili negde na morsku pučinu. Sami sebi bitni, a zapravo, nesrazmerno mali spram večnosti koja nas opominje. Dok sam gledao ratare kako čitavog života prevrću to parče zemlje koje im je sudbina poverila, uvek sam mislio, kako mi liče na domaćicu koja svako jutro i po čitav dan prevrće neku veliku i tešku perinu. A onda se uveče, zavuče pod nju i zaspi. Tako i paor. Prevrće zemlju. I prevrće. A onda, kada mu dođe vreme – zavuče se pod nju i zaspi.

Veliki naš pisac, Veljko Petrović, skoro da je celog života pevao samo o zemlji. Teškoj, vojvođanskoj. Čuveni Jovan Skerlić govorio je za Veljka: „Ta zemlja, to je mati hraniteljka, učiteljka, lekarica njegova. I nikada u našoj poeziji nije bolje i lepše izražena ta tajanstvena veza koja postoji između čoveka i zemlje iz koje je iznikao, ta čudotvorna i isceliteljska moć rođene grude na decu njenu“. I stvarno je tako. Evo moj zemljak, Lazar Rakić. Jedan od najuglednijih i najpoštovanijih profesora kojeg je Katedra za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu ikada imala. Taj naš doktor Laza, imao je čudnu strast. Nervom i upornošću rođenog istoričara, tragao je za Nadaljčanima koji su u proteklih vek ili dva odlazili po svetu. Nalazio ih je od Amerike do Australije. A onda bi svake godine kretao na dug i dalek put. Pre polaska uredno bi u nekoliko manjih kesa, pakovao zemlju sa nadaljske njive. Na desetinama grobova svojih seljaka, koje je smrt zaticala negde „tamo“, posipao bi zemlju njihovih predaka. Davao im je tako najčudnije opelo za koje sam ikada čuo! Sve do tog dana, kada je bol zbog gubitka jedinog sina, Dragana-Uroša, nadjačala čika Lazinu volju za ovim svetom. Svoju imovinu, jednom ceduljom, zaveštao je Domu za decu bez roditelja u Kamenici. Na cedulji je pisalo: „Roditelj bez dece, deci bez roditelja“. A on je, gde bi drugde, otišao na njivu u nadaljskom ataru. Onu što mu je od dede ostala. Seljaci koji su tog jutra prvi izašli u brazdu, pronašli su ga kako leži licem prema zemlji. Kao da je želeo da joj vrati dah koji je od nje na poslugu uzeo.

Sve nam je u toj zemlji. Onaj grčki filozof Empedokle, rekao je da se sve sastoji iz četiri elementa: vatre, vode, vazduha i zemlje. Od ta četiri elementa, mi u Vojvodini imamo samo jedan. Vazduh nam nikada ne može biti kao onaj planinski, vode se plašimo, vatra nije vatra bez bukovine i guste šume. Ostaje nam samo zemlja. Nje imamo. I nju smo čitavu našu istoriju otimali od močvara i vododerina. Mi smo našu zemlju zaslužili. Zato nam je tako i prirasla za srce, dušu, za sve. Neću nikada zaboraviti kako sam se, osamdesetih, obreo na odsluženju vojske na planini Manjača, iznad Banjaluke. Kotlina u kojoj smo se nalazili, bila je poligon za obuku oklopnih jedinica. Svuda, ali baš svuda okolo, nalazio se nepregledni planinski prsten. Onda smo, jednog dana, nas nekolicina (za koju su procenili da smo, eto, malo pismeniji od ostalih), dobili zadatak da za zidne novine napišemo kako doživljavamo našu kasarnu. Jedan Zagrepčanin je napisao kako je oduševljen što se nalazi u kasarni koja nosi ime Milke Bosnić, mlade partizanke koja je stradala nakon što je bacila ćebe na nemački tenk. Drugi su pisali kako su srećni, što će vojska od njih, dečaka, iskovati ljude. Moj rad, počeo je rečenicom; „Ja se u kasarni osećam kao šljiva u gomboci! Iznutra mi je možda i slatko, al je svugde oko mene tesno i mračno. A još kad me spuste u tenk, osećam se baš kao gomboc u vreloj vodi“. Dva dana kasnije već sam bio na neuropsihijatrijskom odeljenju Vojne bolnice u Sarajevu. Lekari su konstatovali kako ja i nisam baš toliko lud, ali da me u svakom slučaju treba držati pod kontrolom. Rečeno, učinjeno. Ceo vojni rok, umesto u tenku, proveo sam kao ćata za pisaćom mašinom. Na primedbu da bi trebao i mene malo da gurne u vatru, među ostalu vojsku, moj major je odgovarao: „Taman posla! Kakve sam sreće, ovaj ludi lala će još u panici da mi se overi negde na straži. I to baš sada kada čekam prekomandu za Mostar“! A ja samo nisam uspeo da im objasnim jednu tako logičnu stvar. Njemu su tri najviše tačke koje pamti iz detinjstva bile: Međeđe brdo, Orlovo bojište i Perkova čuka. Mojima je u poslednja tri veka, najviša tačka do koje su pogledom mogli dobaciti, bio toranj čuruške crkve. Pa onda one srbobranske. I na kraju, nadaljske. Doduše, pre par godina su Karići u jednoj bašti podigli antenu za mobilnu telefoniju, pa se ovaj redosled možda malo pobrkao. I naravno onda, da gubim vazduh, kada me spustiš u kotlinu! Bolje u kotao, nego u kotlinu.

Kod našeg sveta, „lanac zemlje“ bio je mera za sve. Na njivi su se ljudi rađali. Od nje su živeli. U njoj su završavali svoj put. To je taj krug koji nas čini takvima, kakvi jesmo. Zato smo tako spokojni. Mi znamo odakle smo i kuda idemo. A to je velika stvar. Nekada i najveća. Zato svako od nas i liči na onog mitskog diva Anteja. On je dobijao snagu tako što rukom dodirne zemlju. Jeste li, bar jednom u životu, jutro posle kiše, izašli na njivu? I jeste li udahnuli njen miris? Ako jeste, bilo kada, pamtićete ga zauvek. A još ako ste rukom dotakli zemlju…? Da li je bio neko jači od vas?

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Martin Candir

Možda vam se svidi...