Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Vazda hajdučka vremena

Biće tome tačno 100 godina. Jesen kao ova.Sa oboda baranjskih i slavonskih šuma prnuo bi poneki fazan ili vepar koji bi neoprezno izronio da premeri svoju teritoriju. Za razliku od ljudi, oni su mogli biti potpuno mirni. Bile su to ratne godine. Pucalo sena frontovima umiruće carevine, pa nikome nije bilo do lova. Ipak, izranjalo je tih jutara iz panonskih šuma još nešto. Bili su to ljudi koji su poput sova i drugih noćnih životinja, sa prvim svetlom, tražili sigurna staništa na kojima će provesti dan. A hvala Bogu, na potezu od Našica prema Kopačevskom ritu bilo ih je u izobilju. Pošten svet, u šume nije zalazio.Osim jednog čoveka.Njegova tajna bila je u tome što je ispunjavao sve kriterijume. Dezerter, odbegli robijaš, revolucionar, nemilosrdni borac protiv bogatih seljaka, čovek sjajnih manira i gizdave spoljašnjosti, kojeg su žene obožavale poput prvih glumaca koje su gledale na retkim bioskopskim platnima. Za vlast Jovan Stanisavljević.Za narod Jovo Čaruga.Panonska verzija Robina Huda.U zbilji vetropir kojem su vremena ratnog i poratnog haosa i bezvlašća savršeno odgovarala. Odbačen od porodice, bez stalnog zanimanja, poput ljudi svog kova, u metežu Prvog svetskog rata ugledao je šansu koja se nije smela propustiti. Odmah na početku dezertirao je uz pomoć falsifikovanih oficirskih dokumenata. Jedan je nesretnik, tih dana, pokušao da se udvara njegovoj devojci. Nesretnik, jer je drskost odmah platio glavom.Lokalni knez naredio je da se oficir Stanisavljević hitno uhapsi. Naš junak se dosetio nečega što će mu odrediti život. I smrt, sve do dana današnjeg. Kneza je proglasio za izrabljivača lokalne sirotinje.U ime naroda – ubio je i njega.Rodio se Jovo Čaruga. Odmetnuo se u šumu i naleteo na najneverovatniju grupu na koju je mogao naići. Bilo je to „Kolo gorskih tića“, na čijem je čelu bio Božidar Matijević zvani Crveni Božo. Svi odreda bili su ratni dezerteri, zadojeni nekom maglovitom idejom socijalne pravde. Pljačkali su, ponekad ubijali, deleći mrvice svog plena onima koji će početi da šire legendu o njima. Nakon Božine smrti, komandu je preuzeo Čaruga.Stvar je prevršila meru.Nove jugoslovenske vlasti proglasile su vanredno stanje. Uslediće deo Čaruginog životopisa koji je poslužio kao građa za nekoliko filmova, romana i bezbroj priča što su usmeno prenošene sa jedne na drugu generaciju. Čaruga je izmicao poterama, zavodio najuglednije gradske dame, podilazio narodu… Poput letnjeg požara, ravnicom je buknuo mit o zaštitniku siromašnih, potlačenih, o heroju nevoljnika svih vrsta.

Za čin Čaruginog vešanja prodavale su se ulaznice. Razgrabile su se dve nedelje unapred. U dvorištu Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku, toga dana, godine 1925, bilo je 3.000 ljudi. Postavljena je svečana loža za glumce Narodnog kazališta, koji su pristigli da od Čaruge uče kako se umire. A on je, u besprekornom odelu, sa leptir-mašnom i zlatnim lancem u malom džepu sakoa, manirom Rudolfa Valentina, izjavio: „Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga. Moj naklon gospodine krvniče.Zbogom, narode.To nije tako strašno. Čaruga putuje…”. Godinama kasnije, uže o koje je obešen prodavalo se u parčadima od po nekoliko santimetara. Pamtim da mi je kao detetu, baka po majci pričala o živoj uspomeni na ovaj događaj. Oči su joj sijale dok mi je pomalo zavereničkim tonom pričala o skrivenom junaku svog slavonskog detinjstva.

Setio sam se ove priče dok sam nedavno šetao pored Ludaškog jezera, ukraj Subotice. U „Ludaškom šoru“ vreme kao da je stalo. Vojvodina stara izranja pred vašim očima kao greben iz vode za vreme julskih suša. I tu, pored „Sunjaš čarde“, na obali trščaka, čujem za Ime Rože Šandora. Upravo na ovom mestu skrivao se od potera. Na podlakticama mađarskih seljaka, na mestima iznad kojih počinju da ih skrivaju nespretno zavrnuti rukavi košulje videla se naježena koža. Ej… posle toliko vremena – ježe se dok pričaju o Roži! Ono što su za Srbe Kraljević Marko i Jovo Čaruga, za Mađare je u jednoj ličnosti Roža Šandor.Čovek mekog srca i čelične šake. Heroj koji će svakog časa stići i izbaviti nas od zla. Odmetnik, večito na strani pravde. Bećar. Pričali su mi o njemu sa sjajem u očima, nalik onom skrivenom u zenicama moje Perside Rajlić, rođene Naumov.

Nekoliko dana kasnije čekao sam da mi se ćerka vrati iz Pešte. Celu nedelju bila je na „Siget“ festivalu. Tih avgustvovskih dana ovo rečno ostrvo postane domovina čitavog sveta. Stotine hiljada mladih, sa doslovno svih kontinenata, slije se u zanosu čija bi energija mogla turbine pokretati. Slušam kako mi  zajapureno priča o utiscima. Stižemo do momenta kada joj je prišla grupa od nekoliko devojaka sa Novog Zelanda. Pitaju je odakle je, a ona pomalo nesigurno izgovori, plašeći se da im ime njene zemlje neće previše značiti, u najgorem scenariju možda čak nisu ni čuli za nju… A jedna od Novozelanđanki će uz vrisak: „Ooo! Novak Đokovič! He is the best. I know he comes from Serbia. I envy you“… Ne da su čule, nego joj zavide što dolazi iz zemlje u kojoj je rođen njihov sportski heroj!

U očima svoje ćerke video sam isti sjaj koji je imala njena prababa dok mi je pričala o Čarugi. Koji su imali seljaci kraj Ludaša dok su mi govorili o Roži Šandoru.

Vremena prolaze. Heroji ostaju.

 

tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...