Zimski kupovni slatkiši
Kadgod su zime bile velike, a mi mali. Igraonice za decu su se u to doba zvale zapećak, avlija il’ sokak. Prvo se dečurlija igraju na sokaku, da naprave breg od snega, ondak malko po avliji prave prtine, da progaze tamo di njin baba nije počistio stazu, i kad lepo ozebu i porumene i budu mokri do ušiju, tek ondak idu u zapećak da se ugreju.
Ako je išlo tim redom, ni očina im nije falilo, nit su kijali nit kašljucali. Ako se koje dete baš malko i zakašlje, skuvaju mu šerbet i ode taj kašalj ko rukom odnet. Volela deca šerbet. Koje dete ne vole slatko? E, al nije bilo slatkiša ko danas. Leti je bilo sladoleda, išo sladoledžija sokakom pa viko da ga svi čuju da ide i da se spreme dok ne stigne do njine kapije. Neko kupovo sladoled za novce, neko se menjo za živinska jaja, jedno jaje za kuglu il dve sladoleda, il kako se već pogode. Sve ostalo što je leti bilo slatko raslo je u avliji, sadio još deda, pred kućom, u vinogradu, il’ je bilo u komšiluku. I ondak su komšijske trešnje bile slađe.
Al kad dođe zima, kad zaiveri, pa ni kokoške više ne nose jaja ko leti, onda ni sladoledžija ne ide sokakom. Zimi se išlo kod sladoledžije u radnju. Bilo je i drugih prilika da se deca obraduju s tim kupovnim slatkišima. Zima je bilo doba i kad se išlo u velike goste. Ti veliki gosti kad dođu, navek svašta donesu. Nije ondak bilo flaširanog vina, pa da se samo oduži red, izvolte flašu. U to doba pilo se iz bureta i iz bokala. U svakoj kući bar po bure vina.
Kad dođu gosti, onda deca još od avlijski’ vrata gledaju u cegere i zembilje, dal viri štogod za njih. Pakovalo se u štanicle, pa se baš i nije providilo ko danas, kroz plastiku il najlon, al se znalo da je to od gore što stoji bilo za dečurliju. Kupovni zimski slatkiši.
Nije baš mlogo moglo da se bira i kolkogod da je izbor bio mali, dvared je veća radost bila. Kad su deca mala, i sad se raduju ko što je i kadgod bilo. Sve dok ih ne pokvarimo da rade drukčije.
Kad se gosti raspakuju, malko danu dušom od puta, idu pokloni u prave ruke. Zimi su se trošile poslastice koje su mogle duže da stoje i lakše da se nose.
Glavne su bile štolverke pa krompir-šećer, ondak gumene bombone i zimski sladoled, kao najveći prkos zimi i snegovima koji su retko bili ispod meter visine. Štolverke su bile malko drukčije neg danas. Bile su mlogo tamnije i navek onako u tablama, soldatski poređane, ko soldati na paradi. Bombondžije su znale kolko je koja teška, pa kad mušterija ište deset deka il frtalj kile, oni su već odoka znali kolko da otkrjaju od table.
I krompir-šećer je bio drukčiji neg danas. I on je bio u tablama. Bio je zdravo tvrd i nusu ga sekli neg lupali. Ošinu po tabli pa kad pukne, bude ko da je skrjan neki kamen. Popuca svakojako, al se ništa ne baca, sve se to potroši, kolko god da špicasto bude.
Danas je drukčije doba. Nit ima oni snegova ko kadgod, a drukčije su i te kupovne đakonije. Eto, štolverke se danas moderno zovedu karamele il karamel bombone, tolko su blede da je svaka posebno upakovana. Valda da se ne sramote što nisu ko njina prambaba. I krompir-šećer se pogospodio. Prvo je promenio recepturu, sad je više voćni šećer neg onaj krompir što je bio. Još odavno nije u tablama, sad je ko štolverke kadgod, kockast i mali. Lipav je i nežan, pa ne bi ni opsto u tabli. A i istopi se u ustima začas. S onim starim, lupanim krompir-šećerom, bilo je silne borbe, ko je teo da se njime sladi. Zimski sladoled je skoro izumro, ima ga još samo po di koji. Brataš iz Kikinde ume da ga napravi. On je šesta generacija bombondžija u njinoj radnji. Taj zimski sladoled je bio kumst da se jede sokakom kad sneg natrapa i kad je zdravo zima. Tako se njoj, zimi, prkosilo. Ideš sokakom i ješ sladoled, a zima misli da je to onaj od letos, ladan, pa joj milo što još većma zebeš. Al nije, ovaj je filovan i samo izgleda ko onaj. Ne vidi zima, matora je, da je to zimski sladoled. A ti ćutiš i čuvaš tajnu, da je i dogodine jediš, kad nam opet dođe.
Kao uspomena na to doba kad smo bili rođeni i kad smo se svi voleli i išli u velike goste i velike goste dočekivali, ostale su još svilene bombone. Njih viđam po vašarima. Vidim da ima i salona, salonki il’ salon bombona. S njima se kitio krizban, jelka. Ide i Nova godina, božićni praznici. Nek vam bude slađa i veselija od ove lanjske!
