Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Fleka

Fleku je najlakše zaraditi. Moš je zaraditi i kad ništa ne radiš. A ume i da traje dugo, za ceo život. Ima fleka koje naslede oni što ostanu posle tog što je fleku zaradio. Fleka ume da bude i dobra i loša. One dobre traju od rođenja, neki štambir ima tamo negdi i ondak biraju kome će da udare taj beleg. Neko ga nosi da ga vide svi, a neko se baš i ne fali i ne pokaziva ga svima, to je samo njegov dar.

Masnu fleku je najlakše zaraditi za astalom il digod di ima neke hrane. To bude baš kad ne treba i kad nije red da svi vide. Dečurlija je najviše bila grđena kad se isflekaju digod u gostima il di je neka svečana prilika. Kadgod se nosilo odelo za svaki dan i svečano odelo. To svečano je neki šašav izumo, navek je bilo belo il s nekim mornarskim štraftama. Bilo je neko vreme kad su mlogi probali da dokažu kako baš ta bela boja i ta mustra najviše privlače fleke i da nije do nji’, neg je do mustre i farbe.

Kako su deca rasla, tako su ih učili i o flekama. Mušku decu su navek grdili i svetovali kako treba de se čuvaju od fleka, a žensku su svetovali i učili kako se fleke skidaju. Računalo se, trebaće im kroz život, kad narastu i kad ih bude mučila jedna ista fleka. I danas su fleke bar jedared u svakim reklamama. Reklamira se sve i svašta što fleke može da opere.

Bilo je fleka i pre reklama i te moderne hemije što sve pere i bude lepše neg kad je bilo novo. Al od svi ti njini špecija, najbolji je domaći sapun. Taj opere i najgore fleke, što za take ti s reklama nisu ni čuli. E, al više nemamo domaćina i nema više ni baba koje umu da skuvaju sapun. Kadgod je svaka naša domaćinska kuća imala bar po deset kalupa sapuna još od lane. Nov se čuvo za dogodine, dok se stari ne potroši. I parče crepa je umelo da skine fleke. Nije baš bilo ko sa sapunom, al nije se ni dobro vidlo spram lampe, pa se moglo i tako. Te fleke od dudova su navek nekako s večeri ribali s parčetom crepa.

Ondak je došlo doba s gumenim točkovima. Osto je još po koji feder sic, al su točkovi bili gumeni. E, ti gumeni točkovi najlakše nađu neku klanfu, babin zub il neki krivi ekser. Kad do tog dođe, bajlag tu ne pomaže, jedini lek je da se udari fleka. Kadgod, kad se probuši guma, prvo se stane, dalje se ne može. Ondak šofer il kočijaš siđe da vidi šta je, kobojagi ne zna. Zna, al ne bi baš oma da grdi, mora prvo u sebi da se presliša, da štogod ne zaboravi kad ospe paljbu po tom što je izgubio klanfu il što je baš tu bacio ekser, da on probuši gumu. E, ondak krene da „časti“ sve redom, prvo te što su izumeli gumene točkove, ondak ove što ne paze di im ispadaju stvari, ondak dizalicu, pa mašinu (šibicu) pa kišu koja baš tad počne da ispada, šasiju koja je kriva i spada s dizalice, mokra drva da vatru ne moš potpaliti… Ceo cirkus i polak dana prođu dok ne udare fleku na to mesto di je guma probušena. Te fleke su morali da lepe na vruće, da upale vatru, ugreju alat, neku stegu za fleku, da je stegnu na vruće i ondak malko pričekaju, i tek kad se oladi, mogli su malko da naduvaju gumu i da popljunu, da vide dal digod pušta i jesu li dobro fleku udarili.

Kad su ti gumeni točkovi ovladali svetom, fleke su išle s njima, na njima i nuz nji’. Sad, očin ga znao ko je prvi kazo: „Al sam ga ofleko“. Tako je počo novi vek za fleke i flekanje. Mloge je tako flekanje skupo koštalo. Neki su uflekali banderu, neki ogradu, neki dud nuz put, neki kamion, svega je bilo, al se svet i dalje fleka.

Ima nešto što se kod nas zove flekica, a nit kome smeta nit je za ruganje. Flekice se mese ručno, razvijaju s oklagijom, seku se s nožom, s dervišom, il ih kidaju onako s dva prsta, s palcom i kažiprstom, pa kolko koju uvate taka i bude. Suše se digod na čistom belom čaršavu, ako reduša oće da budu za posle, a mogu da se zakuvaju i friške.

Deblje flekice se najbolje čuvaju u nekoj kesi od gustog platna,a onim tanjim, za supu, najlepše je kad budu u kutiji od bele najlon košulje. Milina, em se odatele lako vade, da se ne pokrjaju, em navek vidiš kolko ih ima i kako izgledaju.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...