Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Mira Banjac: Glumica – A šta drugo?

Posle stotinu uloga u pozorištu, 30 na filmu, 20 u TV serijama, nakon što je obišla ali bukvalno ceo svet, i u Pariz išla češće nego u Kać, zna da ničeg ne bilo bez Srema. On joj je dao karakter i unutrašnji sklop koji ju je odveo do najintrigantnijih ljudi svog vremena i izveo na crveni tepih spektakla, al opet – ko zna šta bi bilo da nije onog pudarenja u Erdeviku i Binguli. I jedne noći na klupi u Dunavskom parku

 

mira2Kad čovek koji se u to baš i ne razume uzme sat u ruke, prvo mu pogleda cifarnik. Onda mu zagleda boju, pa dal svetli u mraku, jel ima i datume, kakva mu je narukvica. A onaj ko se u satove razume, postavlja samo jedno pitanje: Kakva mu je mašinica? Nek je on i lep, kabast kolko treba, ma nek je kakav hoće – vrednost satu daje onaj oku nevidljivi točkić sa zupčanikom, što skoro bešumno prede. Kakva vam je mašinica, takav vam je i sat. Sve ostalo su priče za malu decu. E tako mu nekako dođe i u svetu glume, na filmu ili pozorištu. Imate one remorkere, one snažne i gizdave, one što kad progovore pomeraju zavese na sceni, ko da ih je promaja zaduvala. Kraljeve, ljubavnike, moćnike, fatalne žene, heroine … A onda, kad se svetla pogase, prašina slegne na scenu, shvatiš da je zapravo pravi pečat svemu viđenom dao neko koga možda, u prvi mah nisi ni primetio. Onaj točkić bez koga bi možda sve zaribalo. Mnogo je uzbudljivije biti Julija ili Antigona, ali – treba znati, pa biti Mira Banjac. Jel, što sama kaže, glumac je ko kvasac. Il narasteš – il ostaneš pogača. Lako se na sceni raste u mundirima, krinolinama, balskim haljinama. Aj’ ti porasti u ispranoj suknji sa maramom na glavi! A ona jeste. Baš tako. Zato je i razgovor sa njom težak.

Kada je neko 60 godina na sceni, onda je gotovo nepristojno razgovarati ma o čemu osim o ulogama. A šta da radite kada vas već na samu tu pomisao zaskoči Mirin vapaj: „Ne, samo to ne! Nemojte portret molim vas. Hiljadu puta sam već morala da pričam i kad sam počela i gde sam počela. I šta sam volela da igram, i kraj koga… Pitajte me bilo šta drugo, naravno uz uslov da nema politike ili onih pištoljaških intriga iz žute štampe. Svakako, ne volim ni kad me pitaju da govorim anegdote o ljudima kojih više nema, jer mislim da to i nije previše kulturno“! Super. Nemoj da bude moj glumački portret, da ne budu anegdote, da nije provokativno … Taman da se novinaru otkine suza sa oka, kad mu priskoči u pomoć poslednja ideja – čekaj, pa ovaj list se zove „Vojvođanski magazin“! Uz puno straha i gotovo malodušnosti, prelamamo preko usana:

 

Miro, jel držite vi do toga što ste Sremica?

Oho, kako da ne – nekako, ko od milja uspravi se na stolici, a nama bi lakše, kao kad posle dugog puta izujete cipelu – Ja sam iz Erdevika, detinjstvo sam provela u Binguli, a neke najlepše godine u Sremskoj Mitrovici, pa da ne budem Sremica? Još kako, a da vam kažem i baš mi je drago. Mnogo dobrog što sam postigla u životu, dugujem baš svom Sremu. On me je naučio da budem organizovana, da se borim, da volim kuću … I danas volim tamo da odem. U Binguli imam rođake, grobove, povode za svadbe i sahrane.  Strašno sam vezana za Srem, doduše bojim se, više ja za njega, nego on za mene ali – šta da se radi! Tako vam je to.

 

Ipak, ima u toj priči i Novi Sad svoje mesto?

Čuj „mesto“! Novi Sad je grad u kojem sam odabrala da živim, pa na kraju, u njemu i da umrem. U njega sam došla skoro peške. Znate, za vreme rata, godinu dana sam, iako još gotovo dete, provela u Prvoj proleterskoj brigadi. Zajedno sa Predragom Tasovcem, Dragutinom Gostuškim, bila sam zadužena da igram one lake, narodne komade, koji su ljudima bar na trenutak davali neku iluziju boljeg, srećnijeg života. A onda, posle oslobođenja, morala sam da se doškolujem. Već tada sam tačno znala šta hoću u životu. Mati me je vodila u one „partizanske škole“, u kojima ste za godinu dana mogli završiti dve. Takve su bile u Vinkovcima, Osijeku, Mitrovici, Novom Sadu. Pamtim dan u kojem sam sa Fruške gore krenula da polažem prijemni ispit na Pozorišnoj školi, jer tada, naravno, Akademija još nije ni postojala. Putovala sam iz Erdevika dva dana. Kamionima, peške, kako sam znala. I došla sam u Novi Sad pred komisiju koja je birala glumce za klasu reditelja Jurija Rakitina, ruskog izbeglice, koji će mi ubrzo postati i mentor i gotovo, pa otac. Prvu noć u gradu provela sam u Dunavskom parku, na klupi ispred Srpskog narodnog pozorišta (danas zgrade Pozorišta mladih). Sedim sama na onoj klupi, a u glavi mi se vrti šta sam rekla svojima kod kuće: „Ne znam šta će sa mnom biti, ali znam da se neću vratiti“! Bila mi je to najduža noć u životu. Ujutro sam saznala da sam primljena. I sada kada ulazim u zgradu Pozorišta mladih, osećam jednu neverovatnu setu. Tu sam napravila celu karijeru. Kada sam, posle 20 godina otišla u Beograd, ja sam već bila „gotova“ glumica.

 

I od onda je prošlo evo tačno 60 godina. Promenili ste se vi, promenilo se pozorište, eto čak se i zgrada promenila. Ipak, promenio se i grad?

mira3Ako kažem „nažalost“ biću patetična. Ali kako da se ne setim, da je Novi Sad u to vreme imao svoju prepoznatljivu atmosferu, svoj mentalitet, svoja mesta, ljude. Tačno se znalo gde ćete koga sresti. Na Tribini mladih pesnike, glumce, slikare … Na gradskoj štrafti ondašnje frajere: doktora Zeca, mlade Poštiće, Bobu Miletića, doktora Stoju, Batu Pežoa… Sećam se kada smo u Mikinom ateljeu na Tvrđavi otvorili „Teatar preko mosta“. U božanstvenoj atmosferi igrate Andrića, a onda sa sve publikom, idete na piće i klopu. Novi Sad je tada u bukvalnom smislu bio kulturni centar.  Danas mi jako nedostaje to što ne postoje mesta na kojima možete sresti ljude iz svoje branše. Znate ono – idem „tamo“ u sredu, jer ću sresti „toga i toga“. To nam fali. Kod nas je velika fluktuacija nekog drugog sveta, koji se nije dovoljno prilagodio, što je najstrašnije, taj zatečeni imidž Novog Sada ga uopšte i ne interesuje. Ne žele da se odreknu svojih navika i temperamenata, čak ni kada se oni bitno razlikuju od sredine u koju su stigli. Tako da vi danas možete da govorite o narodu, ali jako teško o „Novosađanima“, jer to više nije lik kojeg je lako definisati.

 

Na vrhuncu svoje pozorišne karijere vi ste ipak otišli u Beograd?

Da – i moje pozorište mi to nikada nije oprostilo. Bez obzira što je motiv  tog odlaska bio tako jasan. Otišla sam na poziv Mire Trailović, koja je početkom sedamdesetih u Beogradu stvarala jednu pozorišnu atmosferu, koja je u našim uslovima bila potpuno drugačija od svega do tada. Znate, Srpsko narodno pozorište je klasično, repertoarsko pozorište, tada moćno, ali opet koncepcijski tako postavljeno, da u njemu naprosto niste mogli da zadovoljite ambiciju sticanja glumačkog iskustva kojem težite. Atelje 212 je bio nešto drugo. Nova estetika, novi ljudi. Ansambl sastavljen od ljudi koji su bili glumački neverovatno snažni, a opet, na drugoj strani, toliko međusobno bliski, da smo bukvalno živeli kao porodica. Seka Sabljić, Ružica Sokić, Bata Stojković, Zoran Radmilović, Taško Načić …  Posle su polako počeli da dolaze i mlađi: Aljoša Vučković, Svetozar Cvetković, Tanja Bošković, pa Anica Dobra … Za nas se predstava nije završavala onog momenta kad padne zavesa. Nastavljali smo je u pozorišnom klubu Ateljea, koji je u to vreme bio jedan od najznačajnijih kulturnih prostora koje smo imali. Naši dramaturzi su tada bili: Mihiz, Muci Draškić, Borka Pavićević i Mira Trailović. Svakodnevno su nam svraćali pisci: Danilo Kiš, Boba Selenić, Dragoslav Mihajlović… Bilo je to jedno veličanstveno vreme. Ko može da mi zameri što sam poželela da budem deo te priče? Sa velikim predstavama obišli smo svih pet kontinenata. Igrali smo Virdžiniju Vulf na Brodveju, u vreme kada i oni tamo. Igrali smo u Persepolisu, u Australiji … U Pariz smo išli k’o u Kać. Najmanje jednom u dva meseca. Teatar Espas Karden osnovali su Karden i Žana Moro. Žanrovski nam je bio vrlo sličan. Bili smo redovni gosti. Sećam se, kada smo igrali „Radovana“ prevodilac je bio Šarl Milo, naš čovek iz Pariza. I pazite sad – Zoran Radmilović je usred predstave lupao takve stvari, da ni mi glumci nismo unapred znali šta će da izgovori. A Šarl Milo ga je simultano prevodio, u trenutku, tako dobro, da su i Francuzi uživali.

 

Od tih anegdota do danas se niste odbranili? Recimo Zoran vas je u sred Radovana, onako sočno, „marširao“ natrag u Novi Sad?

Najzanimljivije je, što su mnogi od tih glumaca, danas sigurno već i kultnih, na sceni bili potpuno različiti nego u privatnom životu. Recimo, Zoran Radmilović, sa kojim sam se puno družila, privatno je bio pravi namćor. Nezanimljiv, čak pomalo „mrzac“. Nije se davao i trošio na druge ljude. E, onda izađe na scenu, i eksplodira. Nekad mislite, ni on sam ne zna šta će da smisli sledećeg trenutka. Bata Stojković- sušta suprotnost. Privatno džentlmen, neverovatan kavaljer. Kad uđe u kafanu, prvo što uradi jeste da naruči piće za sve. Ako se jede, svi jedu. Međutim na sceni, perfekcionista. Tražio je savršen red i improvizacije su ga nervirale.

 

I čak i u toj atmosferi imali ste svog Sremca?

mira1O da! Jedan od duhovnih pokretača cele priče bio je Borislav Mihailović Mihiz, sin iriškog prote. Uvek me je terao da u društvu pevam bećarce i pričam o vinogradima. Nije mi bilo teško. Još kao dete išla sam u fruškogorske vinograde na „pudarenje“. Čuvali smo vinograd, a zapravo se igrali i pravili sebi uspomene za ceo život. A onda, volela sam i naše sremske svinjokolje. Do podne se sve završi, a onda krenu vino i priča. Seoski baroni Minhauzeni posedali u krug i pričaju „lovačke priče“. Po stoti put preteruju na isti način.  A tebi u suštini milo, pa se praviš kao da sve čuješ prvi put. Nešto od tih priča ponela sam sa sobom u svet. Mihiz je to voleo.

 

Ali taj mentalitet, sa kojim ste došli, čak i u toj prestoničkoj atmosferi, mnogo vam je pomogao?

Znate šta, postoje samo dve stvari do kojih mi je istinski stalo – gluma i porodica. Mislim da sam u mnogo čemu, baš zbog tog svog sremačkog gena, uspela da pomirim te dve strasti. Da se razumemo, oko mene su uvek bili dobri ljudi. Čak i u danima koje smo, bez kraja i konca, provodili na sceni, pa u kafani, pa ko zna gde, čak i u nekim zadimljenim, pijanim noćima, mene niko nikada nije pljunuo, gurnuo, uvredio. Oko mene su bili ljudi, boemi u pravom smislu te reči. Kada ste gledali poslednju dramu u produkciji Televizije Vojvodina? A kada poslednju dečiju seriju? Pa nekada Ivica Hajtl i ja, nismo mogli da se naigramo koliko su nas zvali sa televizije da igramo, samo u ovim dečijim serijalima.Mnogima od njih baš ta atmosfera skratila je život, ali svima njima- piće je bila samo inspiracija. Uz njega su govorili najlepše stihove na svetu, bili veliki, udvarali se, postajali mudraci i filozofi. Gadno je kada vam piće postane samo sebi svrha. Kada isprazno pijete i isprazno pričate. Oko mene su, međutim, bili ljudi kojima je kafana bila kao neki amfiteatar, u kojem su govorili na sve teme koje možete zamisliti. Ja sam u svemu tome uvek imala svest da imam i sina kojem sam neophodna. Mislim da je taj osećaj za ravnotežu i red, koji sam ponela iz kuće, bio presudan. Rekla sam vam, mi Sremci volimo kuću, red. Ja sam uvek bila iznutra organizovana. A to je najvažnije. Ja i dan-danas, u svojoj kući, postavljam ručak kao da čekam gosta. Naravno, idealnog sporazuma između glumačke karijere i porodice ne može biti. Dešavalo mi se da sa Ateljeom gostujem negde na drugom kraju sveta. Blještavilo, moćna scenografija, kamere, ljudi koji misle na nekim drugim jezicima. Posle svog tog spektakla, odete u hotel sa bezbroj zvezdica. A onda se zamislite  – bože, možda bi baš ovog sekunda moj sin voleo da sam pored njega! Verujte mi na reč, sva ta euforija, čiji ste vi sastavni deo, ne vredi ni jednog sekunda, u kojem pomislite na svoje dete koje je tog časa možda samo. I želi vas. To je prokletstvo ovog posla na koje jednostavno morate pristati.

 

Ali eto, zarad svega toga, Novosađanima se moglo dogoditi da jedno veče gledaju izveštaj iz Kana, na kojem je film sa vama u ulozi, prošao trijumfalno. Crveni tepih, glamur. Naredno jutro sreću Vas sa zembiljem na Ribljoj pijaci kako merkate povrće?

Zašto da ne? Razumem ja Holivud. Ali sin i ja svaki dan ručamo u podne!

 

Ta vrsta discipline, najpre profesionalne, u međuvremenu je postala vaš zaštitni znak?

To mogu sa sigurnošću da kažem. Za 60 godina karijere, ja nisam ukupno dva puta negde zakasnila. Ne zato što nisam možda i smela, već jednostavno, zato što nisam takva. Sećam se snimanja u kojem sam morala u 7 ujutro da budem u Beogradu. Ja iz Novog Sada stižem u sekund. Onda stižemo pred kuću Bate Živojinovića i čekamo ga 40 minuta da izađe. Od mene „otpada“. Ja to tako ne umem.

 

I onda ste posle svega, sredinom osamdesetih, ipak poželeli da se vratite u Novi Sad?

mira4Moj povratak je bio apsolutno moja želja. Želela sam da uđem u tu neku vrstu tišine koju mi ovaj grad nudi. Meni je ovde lepo. Na ulici srećem ljude sa kojima se znam. Mislim, ne moram da se lično znam, ali se „znam“. Doduše, pozorište mi moj odlazak, rekoh, nikada nije oprostilo, pa ni povratak nije bio onakav kakvom sam se možda nadala. Ova sadašnja zgrada SNP nekako mi je tuđa, a sasvim sigurno i ja njoj. Šteta. Možda smo mogli jedno drugom još ponešto dati. Naročito tu, u gradu u kojem sam radila sa jednim Rakitinom, Hanauskom, Šuvakovićem, Konjovićem, sa tolikim kolegama glumcima uz koje sam rasla u svakom smislu. Znate li vi kakva su to vremena bila? Ja devojčurak, tražim od Rakitina da me stavi u Ibzenovu „Divlju patku“. On me voli, ali kaže: „Ne sada, za četiri godine“. I stvarno, posle četiri godine, ja zaigram u „Poniženim i uvređenim“ Dostojevskog. Pazite vi sad! Neko vas tako pažljivo prati, tako brine o vama i vašoj karijeri, da tačno zna kada treba da uđete u određeni lik. Da ne bude prerano, ali ni prekasno. Danas je to skoro nezamislivo. Imate gostujuće reditelje, koji dođu, urade posao i odu! Ko tu još može da nadzire vas i vašu karijeru. A nama se to dalo. Zato smo i imali takve glumačke veličine. Današnjim mladim glumcima mnogo je teže, jer su više ili manje, prepušteni sami sebi.

 

Fenomen koji upada u oči jeste, da danas, nakon svega, igrate više nego ikada. Mediji su vam, čini se, u tome mnogo pomogli?

Ja sam se sa medijima kasno srela. Recimo, kasno sam počela da igram na filmu. Uopšte, nekada su ljudi koji su ih pravili nerado uzimali pozorišne glumce. Znalo se ko može da igra na filmu: Bata Živojinović, Milena Dravić, Smoki, Dvornik … A još ako niste bili iz Beograda, onda su vam šanse bile zaista minimalne. Meni se nekako posrećilo sa sada već čuvenom filmskom „češkom školom“.  Sa Goranom Paskaljevićem sam radila sve filmove. Pa sa Kusturicom, Goranom Markovićem, Živkom Nikolićem, čak sam stigla da igram i kod Žike Pavlovića. Ispostavilo se, da su to filmovi koji danas čine istoriju domaće kinematografije: „Čuvar plaže u zimskom periodu“, „Salaš u malom ritu“, „Majstori, majstori“, „Sećaš li se Doli Bel“, „Balkanski špijun“, „Jagode u grlu“, „Lepota poroka“ … E onda smo se razbaškarili u TV serijama.

 

I ovaj naš razgovor odlagali smo zbog vaših odlazaka u Beograd na snimanje „Bele lađe“?

Ispalo je nekako da igram skoro istu ulogu kao u „Porodičnom blagu“. Ali dobro, Siniša Pavić je insistirao, a njega ne mogu da odbijem. Iako moram priznati da, nama glumcima TV serije pomognu da otkrijemo onu najtežu stranu našeg posla. A to je instant-popularnost. A popularnost je jako kvarljiva roba. Nije uspeh da te svi znaju. Uspeh je kada traješ. Ne treba sebe dati za jednu epizodu, pa nestati. Umetnost je rasporediti sebe. Ja sam, valjda, to uspela. Doduše, za mene je velika sreća što sam karakterna glumica. Lako je raditi lik iz klasične literature. Nećete vi ići ulicom i sresti Ofeliju kako vam ide u susret. Ali, ako igrate ženu domaćicu, onda morate biti jako odgovorni. Neko se ogleda u vama. Neko na koga možete svakog trenutka naići. U svakom slučaju, televizija je moćan medij. Ona jede pozorište. Ovde kod nas, baš kao i u svetu. Al šta da se radi. Mi glumci smo na tenderu.

 

Doduše na tom tenderu vaše akcije trenutno ne stoje loše?

Na sreću, za sada je tako.

 

Čini mi se, ipak, da ta neophodna blizina medija nikako ne ide na ruku glumcima iz Novog Sada?

To je već stvar kulturne politike. Vi morate tačno da znate šta vam treba i da se usmerite da to i ostvarite. Tu nama u Vojvodini niko nije kriv. Ako se stalno pravdamo time da je kultura skupa, onda će nam tako i biti. Kada ste gledali poslednju dramu u produkciji Televizije Vojvodina? A kada poslednju dečiju seriju? Pa nekada Ivica Hajtl i ja, nismo mogli da se naigramo, koliko su nas zvali sa televizije da igramo samo u ovim dečijim serijalima. Onda, ne zaboravite da sam ja svoju prvu Zlatnu Arenu dobila za novosadski film „Široko je lišće“. Kakva nam je danas filmska produkcija u Vojvodini? Jesu li tu možda glumci nešto krivi? Vi morate imati svoju specifičnost. Neko mora da uzme daljinski i poželi da okrene program na TV Vojvodina, jer zna da će baš tamo da zatekne „taj i taj“ sadržaj. Vi kada gledate Pink ili B92 tačno znate šta vas očekuje. A kakva je specifičnost naše televizije?  Tu mi moramo nešto da uradimo.

 

Može li još biti nekih želja kada je gluma u pitanju?

Više ne. Želim samo da ne pokvarim ono što sam stekla. Da ne pretendujem na ono što mi ne pripada, u profesiji ili u privatnom životu. Da se na ulici ne ponašam kako mi ne pripada, da ne igram uloge koje mi ne pripadaju. Želim da opravdam svoje nagrade i zaštitim ih čestitošću i ozbiljnošću.

 

Jesmo li možda nešto zaboravili? Možda neku veliku predstavu, film? Grad ili kontinent na kojem ste bili?

Gledajte vi samo da ne zaboravite Erdevik i Bingulu. Za ostale ne brinem. Snaći će se sami!

 

Kada je, onomad, stigla u Novi Sad, Mira Banjac je prvu noć provela na klupi u parku. Jednog dana, kada bude otišla iz njega, dobiće svoju ulicu. I nek je u pitanju kočoperna Sremica, pa opet – nije malo!

tekst: Ilija Tucić
Foto: Martin Candir & dokumentacija

Možda vam se svidi...