Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Vesele oči

Kadgod su ode kod nas svetlucale samo zvezde, lampe i vesele oči. Umo je da zasija i poneki zlatan zub, malko višlje od tambure il taman nuz ćemane. Minđuše, prestenje, burme i grivne svetlucale su dok traje vašar di su kupljene. Posle su ih trljali sodom bikarbonom da opet sinu, kad malko pocrne. Moglo je to tako par puta, ondak pobele i ostanu sede doveka. Al niko se baš i nije zdravo jedio na glas, imali su ljudi pametnija posla u to doba neg da glede di se štogod sija i svetluca.

Kanda da je pre nas sve što je ode sijalo i svetlucalo pokupio onaj Atila, ajduk pre svi ajduka iz šumetina. Taj se, kažu, nikog bojo nije i uzimo je sve što je teo. Volo je da sve oko njega sija i svetluca i divane ljudi da je mlogo zlata i dragog kamenja imo. Kad je stigo ode do nas, tu su mu ta njegova kola s blagom zdravo teško išla i upadala su u blato do čivija. Ondak je malko stao i ostao.Prvo se oženio iz Ečke, kažu da mu se žena zvala Eče. Po njoj je posle Ečka dobila ime, a ona je od Atile dobila svašta, sijala se na mesečini ko kad more noću zasvetluca. Njega su posle morali da sarane na dno Tise, da ga pokrije pesak, da ne bi kogod vidio di sija to njegovo blago, koje su zakopali s njim. I Eče je ostala nuz njega, kažu. Posle su mloge vancaloge i probisveti tražili to Atilino blago, ne da ga vrate onima od kojih je pootimano, već da i oni malko sijaju u pomračini. Nije se još niko prijavio da je štogod našo. Nisu ni ti Atilini bili nevešti, prvo su skrenuli Tisu, obavili šta su teli i šta im je Atila za života naredio i ondak su opet Tisu vratili na mesto. Eto, i sad kad kogod prođe leti, kad voda opadne i bude malko peska na obali, vidi se da svetluca po neko zrnce. Neki divane da je to sedef od školjki, al ti ne umu da vide kako je ode kadgod bilo i kako je svetlucalo.

Ondak je došlo doba da opet svetluca, da se sjaji, sija i blešti. Sijala je lampa u bircuzu do zore. Ogledala se na polituri na tamburama, a zlatni zubi sviraca se gasili nisu, nije muzika stajala, da ni malko ne dangube. Tišina je u to doba bila sramota, ćutalo se samo u žalosti, a orilo se celi dan i noć. Veselio se narod, volo je kafane.Lako je kafane voleti kad ima novaca. Đinđuve i grivne su momci devojkama kupovali na vašarima i slavama. Red licidera, red onih sa đinđuvama, red kretoša i alvi, ondak red drvenih igračaka što klepeću krilima i čangrću ko da su žive i ondak pravi vašar za one što imaju pametnija posla i bistriju glavu od mladoženja i udavača.

Taj vašarski nakit je tolko bio lak i tanak da nije mogo ni da potone. Valda nam je zato i osto posle Atile, njemu taki nije trebo. Naopako da ispliva iz Tise pa da ga oda. E, al našima je bio najlepši i najdraži od sveg zlata na svetu. Ondak se u zube gledalo samo konjima, kad su anglovalina vašaru. To zlato, nakit i đinđuve s vašara čuvalo se i pazilo i bilo je zdravo važan dokaz ko se kome obećo i ko koga vole i na koga se napikiro. Oma posle tog zlata, malko mlađima bilo je najvažnije zlato od salon bombona il neke čokolade. Još nije utvrđeno šta su deca više volela, da l slatko upakovano u to zlato il zlato koje je omotavalo to slatko. Te tanke listiće koje su svi zvali zlato, i kad su bili žuti il beli ko srebro, dečurlija je čuvala i presovala. Peglali su ih noktom, obično kažiprstom.To je tek bio ritual i vrlo odgovoran i rizičan posao.Morala je svaka neravnina da bude ispeglana. Najgore je bilo s ćoškovima, navek su bili podsmotani i ukezečeni, ko da su ovi što pakuju to namerno radili, da se deca pate dok peglaju i da dreče kad se ćošak pokida. Peglalo se i s lica i s naličja, da se zlato ne uvrće.U to doba su samo štrange i svilene bombone bile uvrnute, sve ostalo, pa i ljudi, bili su pravi i normalni. Jedino su dečiji nokti od peglanja zlata bili malko ofarbani, al to voda lako opere. Obrazi su svima bili čisti, a dečiji osmeh kad ispeglaju zlatan listić od čokolade išo je od uveta do uveta. Ondak je to zlato slagano i čuvano u posebnim kutijama, na sigurnom, oma pored one kutije sa salvetima. Najveća muka je bila naći ravan astal, da se falc ne ocrtava na zlatu.

Ondak nam je to zlatno doba prošlo. Jedared kad smo se probudili, sve je bilo drukčije. Džaba sad, kad smo prespavali najglavnije. Odjedared više nema zlata oko nas. Svetluca nešto ponegde, al to više nije zlato. Sad se to zove kajla i nose je samo posebni ljudi. Običan svet zlato više ne nosi. Mlogo se krade. Nasred šora kidaju lančiće s vrata i skidaju grivne s običnog sveta. To je tanko pa se lako kida. Valda su kajle zato tako i debele, da budu sigurnije neg ovo naše sirotinjsko zlato. Običan svet više i ne jede čokolade. Odavno više niko i ne skuplja te zlatne listiće i niko ih ne pegla. Ni milicija više ne pegla, pa je sad ušlo u modu da se umesto staniola sakupljaju oni deblji komadi, table aluminijuma i bakar s tuđeg krova.

Zlatni zubi odavno poispadali, tambure ćute, nema ko da ih sluša i zakiti. Zasija poneka zvezda, kad pada. Al ni to više ne vredi ko kadgod. Divanili su nam da kad kogod to vidi, da zvezda pada i da sija, da treba da pomisli želju i da će se ta želja ispuniti. Svako od nas imo je tu najveću i najvažniju želju u životu, navek je nosio sa sobom i bio na oprezu, da je oma pomisli, čim bude prilika da je nekoj zvezdi poveri. Danas nas plaše da će zvezda što sija kad pada ošinuti o zemlju i da će biti kraj sveta. Nema više ni onih bajki o dobrim vilama koje imaju čarobni štapić i čarobni svetlucavi prah.

Ajd što svega toga nema, to još i da čovek razume, omatorili smo, pa nije ni red da još volemo bajke i presovano zlato. Al di nam je sjaj u očima, ko nam je to oribo? Mlogo su nam nos trljali, izgleda da su odveć pripušavali, pa su nam i oči mat. Šah mat.

 

tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...