Dr Dragana Đilas: Tačnost i stil života
Upravo od ove dve stvari, blagovremene prevencije i spleta ličnih navika, zavisi koliko ćemo efikasno sprečiti ili izlečiti rak dojke, čije se dijagnoze toliko plašimo. Predsednica Senološkog udruženja Srbije dr Dragana Đilas, za ovu tvrdnju ima prave argumente
Da odmah razjasnimo osnovne pojmove. Senološko udruženje Srbije je stručno, naučno, nevladino i neprofitno udruženje koje okuplja lekare i druge visokokvalifikovane stručnjake radi ostvarivanja ciljeva u oblasti senologije – oblasti medicine koja se bavi promenama i bolestima dojke. Drugi Srpski senološki kongres upravo je održan u Novom Sadu. O njemu, i ovoj toliko značajnoj temi, razgovaramo sa predsednicom Udruženja dr Draganom Đilas. Na početku, naravno, uz kratak osvrt.
Kongres je bio međunarodni zato što smo na njemu imali veliki broj stranih predavača iz čitave Evrope. Prvi kongres je održan pre dve godine, takođe u Novom Sadu. Bio je izuzetno uspešan i naišao je na veliko interesovanje kolega i medija. Tada smo doneli odluku da ćemo napraviti ovaj kongres. Bavili smo se na njemu bolestima dojke sa svih aspekata, tako da su na kongresu učestvovali i držali predavanja specijalisti koji se bave dijagnostikom, baš kao i oni koji se bave
svim vidovima terapije oboljenja dojke. Zatim hirurzi, i to onkološki, plastični i rekonstruktivni. Tu su naravno i oni koji propisuju hemoterapiju i zračenje dojke. Od ove godine, na kongresu smo imali, kao predavače, i one koji se bave psihološkim aspektom i profilom žena koje su sklone da obole od karcinoma dojke. Oni proučavaju i ponašanje žena nakon što dobiju dijagnozu karcinoma dojke ili nakon nekih drugih operacija.
Ovaj momenat je dugo bio zanemarivan, a čini se da je izuzetno važan?
Ne sme se sve prepustiti ženi koja ostane bez dojke, u smislu da će nakon toga da nastavi život u skladu sa svojom ličnom spremnošću da se sa tim ponese. Zato nam je veoma interesantan psihološki profil žene koja oboleva od karcinoma dojke. Žene me svakodnevno pitaju kako da spreče nastanak karcinoma dojke. Ja im 20 godina govorim da ne postoji način da se spreči dobijanje karcinoma dojke, ne postoji prava prevencija, već postoji samo pravo vreme uspostavljanja dijagnoze. Ako to učinimo na vreme, znatno povećavamo mogućnost da karcinom izlečimo. Ako ustanovimo kakve su to psihološke promene kod žena koje kod njih izazivaju takvu vrstu teskobe da one zbog toga dobijaju karcinom dojke, onda to već jeste momenat na koji možemo da ukažemo ženama. Da im otkrijemo šta je to što treba da promene u svom ponašanju i svakodnevnom životu.
Postoji li takav psihološki profil i koja bi mu bila osnovna karakteristika?
Postoji. Naš je utisak da su žene koje obole od karcinoma dojke one koje imaju neku teskobu ili one koje puno trpe u životu. Najveći broj njih je među onima koje imaju neki oblik trpljenja u odnosu sa bračnim partnerom ili one koje su zapostavljene, koje su usamljene ili nemaju pažnju svog supruga. Kada razgovarate sa njima, vi dobijate taj utisak.
Da li ovo važi i za ostale tipove karcinoma?
To ne znam. Ekspertski se bavim karcinomom dojke i ne znam u kojoj meri psihologija utiče na ostale tipove oboljenja. Svaki laik može da pretpostavi da stres može biti uzrok i okidač raznim bolestima. Jedan od glavnih uzroka može da bude i gojaznost, a poznato je da kod nas ima veoma mnogo gojaznih žena. I u svetu već odavno faktor rizika broj jedan, za sve oblike karcinoma, nije više pušenje nego gojaznost. To je lako objasniti. U masnom tkivu nalaze se depoi, laički rečeno ‒ rezerve ‒ ženskog polnog hormona estrogena, a dokazano je da je estrogen kancerogen. Višak estrogena direktno je povezan sa karcinomom dojke. Ženama sa povećanom telesnom masom apsolutno možemo savetovati da promene način ishrane ne bi li redukovale težinu, da povećaju kretanje i fizičku aktivnost, i time smanje rizik od dobijanja karcinoma dojke.
U javnosti se često potencira da u novije vreme beležimo epidemiju kancera. Koliko je ovo istina a koliko se zapravo čitava statistika beleži na sve boljoj dijagnostici i prepoznavanju bolesti. Primera radi, istorija beleži da je veliki Dostojevski zvanično umro od „krvoliptanja u grlu“. A sasvim izvesno, imao je kancer.
Zapažanje vam je dobro. Učestalost karcinoma dojke je značajno povećana za vreme mog radnog veka. U Vojvodini je pre 15 godina svaka deseta žena obolevala od karcinoma dojke, a sada je to svaka osma. I jeste istina da se dijagnostika značajno promenila. Sada otkrivamo mnogo manje karcinome, ali i mnogo veći broj njih. To sve ukupno znatno povećava broj novih dijagnostifikovanih karcinoma. Međutim, ono što mi primećujemo jeste da ima sve više mlađih žena koje obolevaju od karcinoma dojke. Karcinom je najčešći kod žena od 50 do 69 godina. Jako je veliki broj obolelih i među ženama koje su starosti od 40 do 50 godina, a sve više i među onima od 30 do 40 godina. Mi nemamo neke preporuke za sistematsko praćenje tih mlađih žena. I zato je na Kongresu u fokusu bila i čitava jedna grupa tema, u kojoj su se različiti specijalisti bavili ovim pitanjem. Pričalo se o karcinomu dojke kod mladih žena i trudnica. Neka pitanja su i dalje otvorena, a pojedine stvari su sasvim pouzdane. Među njima je nažalost i ona koja govori o tome da se kod mlađih žena karcinom mnogo brže širi i znatno je agresivniji. Moramo imati svest o tome da te žene, nakon što dobiju dijagnozu, ne bi smele da čekaju na red za sve potrebne preglede u uobičajenoj proceduri. Naprosto, pacijenata je jako mnogo i čekanje se nekada produži i na dva meseca. Ove žene nemaju to vreme. Mi bismo morali da imamo mogućnost da takve pacijente primamo kao hitne, preko reda. Nije isto da li žena ima 80 godina, i karcinom od dva centimetra, koji joj neće dati metastaze – ili ima 30 godina, i karcinom iste veličine, koji po nju u roku od dva meseca može biti fatalan! I još je nešto posebno važno. Najagresivniji karcinomi dojke, koji najbrže rastu, najviše liče na dobroćudne tumore u dojkama. Radiolozi su ti koji na „prvoj liniji“ moraju prepoznati te male razlike, koje dele benigne od malignih tumora.
Da li dojenje smanjuje rizik?
Nemam neke podatke koji to precizno dokazuju. Trebalo bi i da veći broj trudnoća smanjuje rizik od karcinoma dojke, što ima smisla, jer te žene imaju manji broj hormonskih ciklusa, ali ja to ne mogu da tvrdim. Bilo je žena sa troje ili četvoro dece a da su imale karcinom dojke. U svakom slučaju, to ne znači toliko mnogo. Ono na šta mi stalno apelujemo jeste da se dojkom na svaki način moraju baviti oni koji su za to usko specijalizovani, i koji se stalno edukuju. Oni će prepipati dojke, uraditi ultrazvuk i reći da su to promene normalne za trudnoću. Ako na primer ultrazvuk radi neko ko nije dovoljno stručan i pusti ženu kući i ona se javi, recimo, tek za godinu dana, to može biti fatalno za nju.
A šta ako žena živi u manjem mestu i naprosto nema jednostavan pristup specijalisti?
Problem je u lekarima, ne u ženama. Upravo apelujem na kolege. U Senološkom udruženju Srbije upravo zato nisu članovi ginekolozi. Dijagnostikom tumora dojke bave se radiolozi, baš kao što se to radi u Evropi ili Americi. Ginekolozi se bave ginekološkom problematikom. Veoma je lako uzeti ultrazvučnu sondu i uraditi pregled. Utešite ženu a pri tome i ne znate šta ste sve mogli da promašite. Naravno, ginekolozi jesu u izvesnom smislu najbliži pacijentkinji, i upravo zato pozvani su da kod nje razviju svest o značaju pregleda, a naročito u skladu sa njenim karakteristikama. Treba da joj predoče vrste pregleda i njihov značaj. Tu je uzajamna saradnja stručnjaka izuzetno važna.
Šta preventivno treba da uradi žena koja ima predispoziciju za karcinom dojke? Slučaj glumice Anđeline Džoli, koja se iz predostrožnosti podvrgla odstranjivanju dojki, izazvao je ogromnu pažnju, ali i polemike koje ne prestaju.
Anđelina Džoli je 2009. godine uradila jednu veliku stvar za čovečanstvo. Na globalnom nivou, približila je ljudima problem s karcinomom dojke. Taj nivo svesti o karcinomu dojke i kod nas je veći nego pre 20 godina. Na univerzalnom nivou, ona je pokazala da postoje žene koje imaju povećani rizik da dobiju karcinom dojke, ali da za to postoji rešenje. Konkretno, ona je u porodici imala osobe koje su imale karcinom dojke i karcinom jajnika. Uradila je genetsku analizu, koja se radi i kod nas na onkološkom institutu u Beogradu. Iz nje vidimo da li postoji poremećaj na genima i ako postoji, onda žena može profilaktično, što znači preventivno, da odstrani svoje dojke. Ako postoji mutacija na genima, procenat obolevanja od karcinom dojke je oko 80 odsto. Žene bi trebalo da se pregledaju jednom godišnje magnetnom rezonancom. Mi nismo toliko bogato društvo da bi to mogli sebi da priuštimo, ali barem neka žene urade ultrazvuk jednom godišnje. Važno je znati ‒ genetski uzrokovani su samo trećina svih karcinoma dojke. Dakle, ako je genetski test negativan, karcinom dojke može da se dobije iz drugog razloga.
Mi se tu, spram bolesti, pomalo ponašamo kao deca kada se uplaše, pa zažmure, nadajući se da nevolja neće stići baš njih!
Na bolest najviše utiče stil života, splet ličnih navika, gojaznost, loša ishrana, smanjeno kretanje. Pušenje je takođe povezano sa karcinomom pluća, grla. Polni hormoni su povezani takođe sa nekim karcinomima, različito kod muškaraca i kod žena. Ne možete sve da predvidite i da živite u stalnom strahu. Nema razloga. Generalni savet svima bio bi da gledamo da na svaki način poboljšamo kvalitet života. Da imamo kvalitetne odnose sa drugim ljudima, da se kvalitetno hranimo, bavimo sportom.
Ako smo kao civilizacija u svemu toliko napredovali, došli, recimo, do nanotehnologije, do toga da možemo ovog trenutka da komuniciramo sa osobom na Novom Zelandu, kako to da je i posle 2000 godina, uz toliko napora, tumor i dalje u tolikom procentu smrtonosna bolest. Kako tu nema revolucionarnog pomaka?
Na tome se radi mnogo u laboratorijama u najjačim univerzitetskim centrima. Sada se zna da ćemo moći odmah po rođenju, iz samo jedne kapi krvi, da odredimo da li će neko oboleti od karcinoma dojke. Naravno ostalo je još mnogo toga da se uradi, ali ono što je sigurno jeste da postoje napreci. Ide se postepeno, ali sve zajedno mnogo znači.
Postoji teza da bi tumor u budućnosti, od smrtonosne, mogao da „pređe“ u hroničnu bolest? Ne bi bila sasvim izlečiva, ali bi se sa njom živelo i od nje se ne bi umiralo.
Napredak postoji i on je stalan. Imamo utisak da je mnogo ljudi obolelo od raka, ali ipak ima i mnogo onih koji su izlečeni od kancera, što se nekad nije moglo očekivati. Ko dobije rak, ranije je najčešće odmah i umirao, a bar 20 godina nije više tako. Ako je tumor, recimo, do 15 milimetara i bez metastaze u limfnim žlezdama, stepen izlečenja je 85 odsto, a to je veliki procenat. To je svetska statistika. Na pojedinačnom nivou, da ne obeshrabrimo one koji su u odmakloj fazi bolesti, sada je i njihov procenat preživljavanja sve viši zbog pojave novih lekova. Ti lekovi su jako dobri i kod vrlo agresivnih i doskora gotovo neizlečivih tumora.
U svetlu svega o čemu govorimo, koji je značaj vašeg udruženja?
Najveći značaj jeste to što radimo na edukaciji lekara koji su zaposleni u drugim centrima u Vojvodini i objašnjavamo, na primer, kako treba formirati tim, gde mogu da se dobijaju potrebna znanja, gde se organizuju seminari, gde su stručna predavanja, i mi sami zovemo vodeće predavače. Tako se povećava nivo znanja i efikasnost lečenja. U svemu tome je naša uloga zaista velika.
Pred kraj, i o jednoj aktuelnoj temi. Kada je reč o estetskoj hirurgiji, često se pominje da povećanje grudi uvećava i rizik od karcinoma dojke. Da li je to tačno?
Nije tako! Uopšte ne povećava rizik od raka dojke. Implantati se najčešće stavljaju ispod grudnog mišića, tako da se tkivo dojke apsolutno ne povređuje. Postoji jedna vrsta tumora, doduše, koja je malo češća kod žena sa implantatima, ali to nije agresivna forma limfoma, a javlja se veoma retko.
Na kraju, ono što bi moglo da se izvede kao zaključak, jeste da je prevencija ipak daleko najvažnija. Koliko mi u Srbiji imamo uslova da je izvedemo na potpuno profesionalnom nivou i u standardima koji odgovaraju svetskim?
Skrining program je počeo i kod nas pre nekoliko godina. Možda ti pregledi nisu na potpuno savršenom nivou, ali je daleko bolje nego da se ne rade uopšte. Preventiva je jako važna. Sada se mnogo priča o tome koliki procenat žena dolazi na preglede nepotrebno često i koliko ti pregledi mogu da budu agresivni zbog zračenja. A opet, koliko žena ne ide dovoljno često ili ne ide na pravu metodu pregleda? Radije se pregledaju mamografijom, gde bivaju zračene, a trebalo bi da idu na magnetnu rezonancu. Skrining je pozivanje žena bez ikakvih tegoba na redovne preglede. U Holandiji se on, na primer, radi već preko 40 godina. Taj skrining treba prilagoditi pojedinim grupama žena i razlikovati koje žene treba da rade mamografiju, koje ultrazvuk, a koje magnetnu rezonancu.
Koliki je u ovom kontekstu značaj samopregledanja?
On svakako ne treba da izgubi značaj, ali nikako ne može da zameni redovne, rutinske preglede. Naš cilj jeste da karcinom otkrijemo i pre nego što žena može da ga napipa. Žene treba i same da pregledaju svoje dojke jer 70% karcinoma dojke otkrije se samopregledom. Ipak samopregled ne može da zameni naše preglede. Žena od 30 godina treba da ide na redovne preglede dojke ultrazvukom i na tom prvom pregledu radiolog će joj, ako vidi da je veliki rizik, ukazati koje dalje preglede treba da uradi. A onim ženama koje nemaju visok rizik savetuje se ultrazvuk jednom u dve godine, sve do njihove 40. godine. Nakon toga treba da se uradi prva mamografija. Posle toga, zavisno od tipa dojki, savetuje se da se jednom u dve godine radi mamografija, a ako žena ima veći rizik, savetuje se između toga i ultrazvuk. Mi posle toga odlučujemo da li ćemo nekom savetovati magnetnu rezonancu. Ovo je plan koji treba poštovati.
