Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Karađorđevo – Kasom, pa polako

Karađorđevo jeste ergela, lovište, mesto Titove rezidencije, specijalni rezervat prirode, ali, zaboravljamo – i selo u kom žive ljudi ponosni na svoju prošlost

 

IZ LIČNE KARTE

Za ovih osam godina našeg hodoljublja po Vojvodini, umorili smo se od površne primedbe da je to avantura bez pokrića, jer su “u Vojvodini sva sela ista”. Ako vidiš jedno, video si ih sve. Mi smo napisali reportaže o 90 sela, videli mnogo više, i tvrdimo – ne da nisu ista, već do sada nismo zapazili ni dva jednaka.

Nema mesta koje vernije ilustruje našu tvrdnju od Karađorđeva. Od Horgoša do Kovina, od Apatina do Vršca, takvog nema. A i ne može biti. Zapravo, većina sela je nastajala na način na koje je nastalo Karađorđevo. S tim što se to mahom dešavalo u 18. veku, pa smo ih mi u ovom našem dočekali “na gotovo”. Karađorđevo je nastajalo pred našim očima, pa ga zato gledamo u jednoj drugoj dimenziji.

Odmah da otklonimo početnu dilemu. U Vojvodini postoje tri Karađorđeva. Zapravo, kada pomenemo ovaj toponim, većina će odmah pomisliti na Banatsko Karađorđevo, u Opštini Žitište, koje je daleko najveće, pa se izborilo za ovaj primat. Drugo je seoce istog imena koje se nalazi u Opštini Bačka Topola, ima nepunih 500 stanovnika. Ovo treće, naše, posebna je priča. Verovatno će i dan-danas devet od deset ljudi koje priupitate za Karađorđevo pored Bačke Palanke pomisliti na istoimenu vojnu ustanovu, ili još preciznije – čuveno Titovo lovište. Neznatna manjina znaće da je Karađorđevo najmlađa mesna zajednica u palanačkoj opštini, osnovana 1974. godine. Sve je počelo 1880. godine kada je tadašnja vlast odlučila da na ovom potezu formira odgajalište muške ždrebadi za čuvenu mađarsku ergelu „Mezoheđeš“A sve je počelo još 1880, kada je tadašnja vlast odlučila da na ovom potezu formira odgajalište muške ždrebadi za čuvenu mađarsku ergelu „Mezoheđeš“. Ovde su ždrebad odgajana do godinu dana, kada su vraćana u Mađarsku, gde su služila u vojne svrhe. S obzirom na to da je za krčenje zemljišta, izgradnju objekata i brigu oko konja bio neophodan veliki broj stalnih radnika, oko ergele je počelo da niče naselje „Čikoš Telep“. Posle Prvog svetskog rata, pripajanjem Bačke novoj Kraljevini SHS, ergela dobija naziv „Karađorđevo“, a tako i naselje kraj nje.

U decenijama koje nailaze mesto će biti pomalo nalik “čardaku ni na nebu ni na zemlji“. Spolja gledano, Karađorđevo je ličilo na pravo selo. A zapravo  nije bilo to. Svaki pedalj zemlje pripadao je vojsci. Sva infrastruktura bila je vojna. Naravno, niko se u to vreme, naročito posle Drugog svetskog rata, nije previše bunio. Naprotiv! Izgrađeno je 337 ušuškanih stanova s ugrađenim grejanjem i svim privilegijama koje su imali stanovnici mnogo većih gradova. Osim toplane, naselje je dobilo vodovod i kanalizaciju, zdravstvenu i zubnu ambulantu, dom kulture s bioskopom, poštu, puteve, školu do četvrtog razreda… hvale se da je čak i slovenačko „Gorenje“ u selu imalo svoju prodavnicu! Što je najvažnije, svi stanovnici su imali siguran, solidno plaćen posao. Bila je privilegija živeti u Karađorđevu. A ko bi se baš uželeo grada, Bačka Palanka mu je bila na pet minuta, koliko treba da se pređe tih jedva 10 kilometara.

Naravno, što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. Mesna zajednica Karađorđevo je jedina u zemlji koja nema svoj atar ni imovinu, osim groblja i fudbalskog igrališta. Ovde sve pripada Vojnoj ustanovi, osim stanova koje su njeni zaposleni otkupili. A kako je vojska smanjivala svoje kapacitete, a previranja u državi devedesetih godina i kasnije činila svoje, nekadašnji sjaj se okrnjio do neprepoznatljivosti. Budući da ne poseduju zemlju ili objekte u kojima bi mogli da se bave kakvom drugom delatnošću, mnogi su odlučili da odu. Selo danas ima, po zvaničnom popisu, 733 stanovnika. Oni upravo ovde, na ovom mestu, vide svoj dom. I veruju da će njihovo Karađorđevo opet biti na ponos svima. Nekada se trčalo galopom. Njima bi danas sasvim lepo bilo i kasom.

NAJDRAŽI DOMAĆINI

Mora da je divno biti dete u Karađorđevu! Svakog poznaješ, odrastaš u prirodi koju druga deca nisu videla ni na filmu. Vrtić i škola ušuškani su ti kao neka mesta iz bajke. Još samo da je više drugara! U ovdašnjem vrtiću, koji deluje pri Osnovnoj školi „Branko Ćopić“ iz Mladenova, zatičemo 24 dece. Najmlađi imaju tri, a najstariji se spremaju za polazak u školu. Mališani iz Karađorđeva ovde su zajedno s grupom dece iz Mladenova. Od vaspitačica Vere Ilić i Dubravke Plavšić čujemo da je upravo brojnost dece zapravo i jedini problem kojii imaju. Sve ostalo je rešivo. Sve se da nabaviti. Ali to što se u Karađorđevu godišnje rodi dvoje, najviše troje dece – nešto je sa čime one ne mogu da se izbore. Nekada se u ovdašnju školu upisivalo po 15 prvaka, a danas je sve drugačije. A to što se vrtić nalazi u adaptiranim prostorijama bivše mlekare Vojne ustanove ne treba da vas brine. Deca imaju sve što im je potrebno. Evo, stiglo je proleće, a uskoro će i novi, deca ga zovu „veeeliki“ televizor. Prilike za smeh i vrisku koliko voliš. U Karađorđevu smo imali nekoliko domaćina. Ovi su nam bili najdraži.

 

U GRIVU UPLETENI

Pogodno tlo za pravilno formiranje kopita kod ždrebadi i podmlatka, slatinasto zemljište bogato kalcijumom, pogodno za proizvodnju stočnih hraniva, blizina Dunava, kao i dobar geografski položaj uticali su na to da ergela bude podignuta baš ovde. Državna ergela „Karađorđevo“, kao nastavljač tradicije, osnovana je 30. novembra 1921. sa zadatkom da „u formiranom zapatu kobila toplokrvnih pasmina proizvodi priplodne pastuve za potrebe narodnog konjarstva“. U najsrećnija vremena ergela je brojala od oko 800 do 1.000 grla konja, smeštenih u pet štalaOdmah posle rata proglašena je državnim dobrom od narodnog značaja i formirana kao vojna ergela „Karađorđevo“. I da se razumemo, konji su bili samo najmarkantniji deo onoga što se ovde radilo. A bavilo se, i to na vrhunskom nivou, i govedarstvom, ovčarstvom, svinjarstvom, pčelarstvom. Bila je ovo ekonomija kakva se samo poželeti može. Naravno, slava je pripala konjima. Rase nonius, lipicaner i engleski punokrvni konji postajali su šampioni na najvećim sajmovima i hipodromima sveta. O ovome govori i knjiga utisaka posetilaca „Karađorđeva“, najstarija u Srbiji. Vodi se od 1. juna 1924. sve do danas. U najsrećnija vremena ergela je brojala od oko 800 do 1.000 grla konja smeštenih u pet štala.

A onda 1. aprila 2010. godine, odlukom ministra odbrane Dragana Šutanovca osnovna sredstva i preostalih 58 radnika preuzela je Vojna ustanova „Morović“. Novo zvanično ime glasi: VU „Morović“ pogon „Karađorđevo“ RJ Ergela. Upravnik ergele Nebojša Zlatanović potrudio se da nam objasni kroz kakve je sve staze i bogaze ergela u poslednjih dvadesetak i nešto više godina morala da prođe. Na državi je da se tim problemima pozabavi. Ulog je veliki. Ergela sa 110 konja, mogućnost za školu jahanja, jahanje u prirodi, vožnja fijakerom, organizovanje lova s fijakerima, konjske trke, javni časovi dresure, priređivanje velikih manifestacija… nešto su što je samo po sebi izvanredno atraktivno. A u sklopu lovišta i rezervata prirode – sve to puta deset! Uz to, ergela bi mogla da služi kao Nacionalni centar za uzgoj i selekciju lipicanera i noniusa. Mogućnosti su uistinu ogromne. Greh bi bio ne iskoristiti ih.

 

MAGIJA PRIRODE

Retke i ugrožene vrste kakve su vidra, divlja mačka, kuna belica, hermelin, trofejna divljač poput jelena lopatara, muflona ili virdžinijskog jelena, 190 vrsta ptica, među kojima su 24 ptičje vrste koje su nа listi potencijаlno ugroženih u Evropi, dok 67 vrstа imа stаtus prirodne retkosti… Gde to ima, ako je tako nešto uopšte moguće? Odgovor glasi: U Specijalnom rezervatu prirode „Karađorđevo“. Obuhvata površinu od 4.184 hektara. U postupku je proširenje granica zaštite prostora očuvanih prirodnih vrednosti, lokalitete Hagel i Šarengradsku adu. Naš vodič Dragan Ćulibrk svaku stopu u prste poznaje. A, bogami, ima se šta i videti.

Lovište “Karađorđevo” svojom ponudom, ali i neobičnom prošlošću, privlači lovce iz zemlje i inostranstva. Još 1924. godine osnovаno je Držаvno lovno-šumsko dobro, a ostаlo je zаbeleženo dа je već 1948. godine ovde orgаnizovаn diplomаtski lov. Karađorđevo je najmlađa mesna zajednica u bačko-palanačkoj opštini, osnovana 1974. godineLovište raspolaže reprezentativnim lovačkim objektima: Vilom “Dijana”, u okviru koje se nalaze dva apartmana, dve trokrevetne i četiri dvokrevetne sobe, sa ukupno 22 ležaja, kao i lovačkim restoranom “Vranjak”, koji obezbeđuje pun komfor lovcima–turistima. Ako ovome dodate mogućnost posete ergeli, turističkim znamenitostima poput dvorca u Baču ili manastiru Bođani, izvanredne uslove za ribolov… biva vam jasno da je celo ovo područje dragulj koji bi se i te kako dao oposliti. Jedva 50 kilometara od Novog Sada, izvanredno povezan s auto-putem i Beogradon, u neposrednoj blizini graničnog prelaza s Hrvatskom. Ovaj kompleks je ono što se obično naziva „srebrnina u porodičnom nasleđu“. Doduše, potrebno je još mnogo toga uraditi i svetu predstaviti, ali – osnova postoji. I to kakva!

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški

Možda vam se svidi...