Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Ovolički i njemu slični

Ovo može da bude priručnik stranim turistima koji dođu kod nas, a i našim koji se osećaju ko da nisu taki. Oma da znaju i jedni i drugi da „ovolički“ nije kod nas prezime, neg je mera. E, o tom će i biti ovaj divan.

Kad kogod za štogod kaže da je ovolički il’ ovoličko, nije isto ko onoličko il’ ovolikačko. Ako je pitanje digod u bircuzu, pa ako ste svrnuli da utolite žeđ, vodite računa kolko ste žedni i šta poručujete. Ako volite hladno piće, da bude taman da ga eksirate, ištite da bude ladno ko špricer. A ako su vas već pelcovali na špricere, ondak sami napravite meru. To se kod nas sme, ako ste špriceraš. Evo kako da poručite: „Zdravo sam žedan, deder jedan ladan (ko) špricer, ovoličko sode u onolikačku čašu“. Kad krenete da pijete, popite ga na belo, da se vidi da istinu divanite.

ovek ode kod nas bez hrane može koji sat duže da trpi neg što je muka kad je žedan. I da znate, špricer se nikad ne pije samo jedan. Sramota je, a i ne sluti na dobro. Oma će kogod pomisliti da ste možda bolesni, daleko bilo. Zdravo je važno da, kad popijete, spustite čašu na astal il’ šank tako da se čuje ono „tak“. E to treba da bude glasno isto ko i što sekundu posle „tak“ treba da pucnete jezikom o nepce i dve sekunde držite otvorena usta. Posle dve sekunde zatvorite usta, neka usne budu u blagom osmehu sledećih petnaest sekundi, dok zadovoljno i netremice gledate u čašu ispred sebe. Jako je važno da tih petnaest sekundi ne trepnete nijedared. Ondak lagano dižete pogled ka kelneru. Kad uvatite njegov pogled, ne stidite se da ga gledate direkt u oči. Kod nas je slobodno da se to radi kraće od sedam sekundi. Ako hoćete isti špricer, ondak samo blago dignte čašu od astala, jedno dvadesetak santima, i stiže nova tura. Ako ćete da budete ko mi, ondak kažiprstom leve ruke pozovite kelnera da dođe. Desna ruka treba da drži čašu i da je to signal da oćete još, al da bude drukčije. Kad dođe, recite: „Deder još jedan, al da ne bude onoličko vina“. Kelner ima prava da slegne ramenima, klimne glavom, il da skrene pogled na dve sekunde. To je znak da i vi i on znate da vam je zakino na vinu i da nije bilo ovoličko sode ko što ste poručili. Uostalom, uverićete se i ostetiti razliku u čaši koja upravo stiže, dok razmišljate da niste možda uvredili čoveka. Taj drugi treba da pijete iz dvared. Prvi gutljaj da bude velik, sekundu do dve da ga zadržite u ustima, radi kontrole kelnera i subjektivnog osećaja, i ondak ga progutate u jednom gutljaju. Nipošto da ne delite u dva, to onda znači da ne valja. Može biti mnogo razloga, od temperature, odnosa vino‒soda, može biti da ste se setili nekog od pokojnih pa vam se steglo u grlu. Može biti svašta, al istrpite ako i bude zbog emocija. Ako progutate prvi gutljaj drugog špricera iz dvared, uvredićete kelnera, al zapravo. Taj drugi je po meri i za medalju, taki špriceri se piju ode kod nas. Drugi nema grešku, verujte. Ne piše u zakonu, al je to nepisano pravilo i zakon. Posle prvog gutljaja napravite pauzu od minut, ne kraće. Potom popite ostatak, opet na belo. Ponovite spuštanje čaše sa „tak“ i jezikom o nepce sa „cok“, ne zaboravite da usta budu blago otvorena dve sekunde kao i u prvom slučaju. Razlika u vremenu upućivanja pogleda ka kelneru se povećava, proporcionalno broju špricera, tako da ne žurite. Može da traje i cela dva minuta dok opet, na isti način kao i prethodni put, ne pozovete turu. Upamtite da od ovog trenutka više ne zovete kelnera, nego piće. Sad ste zadovoljni i vi i kelner i svako može da radi svoj poso. On je komotan da gleda i druge goste, a vi ste zadovoljna i uslužena mušterija koja nije skapala od žeđi, tu u carstvu tečnih naloga, mestu koje neki načitani zovu i biblioteka. Vi ste sada potpuno bezbedni, niste više životno ugroženi zbog, nedajbože, dehidracije. Sledi onaj lepši deo koji se zove zadovoljstvo. Na vama je da birate količinu, do desete ture.

Posle o tome vodi brigu kelner, da se vi ne umarate i ne dižete džabe glavu sa stola a da ne pijete. Kad čaša bude prazna, stiže nova tura, po difoltu. Ako zaspite za stolom, i to je slobodno, al i ima cenu kod nas, neće vas niko buditi do fajronta, ali ležarinu treba da platite. Ona u proseku košta oko dvadesetak posto od ukupno potrošenih špricera. Takav je red i kelneri od tog žive, to je pravilo i niko se ne srdi, ne brinite. Samo vi dremkajte spokojno, u tih dvadesetak posto je uračunata i briga o vašoj ličnoj bezbednosti. Niko ne sme da vas dira i ništa ne sme da vam fali od stvari. Kad se probudite ili kad vas probude na fajrontu, ako ste kadri, kuća časti turu. Nije lepo da ponudu odbijete i ne treba da shvatite kao udvaranje ili lošu nameru ako kelner sedne za vaš astal da popijete zajedno tu turu što kuća časti. Sve je to po kafanskim pravilima i bezbedno je. Osećajte se kao kod kuće. U stvari, vi to i nemate kod kuće, zato ste i došli ode, da budete turista. Najbolji vid ovakvog gašenja žeđi je individualni turizam. Ako dođete s gospojom, pa ako još i ne vole špricere, nagrabusili ste, ko i mi.

Eto toliko je bogata naša turistička ponuda, da smo stigli samo do prvog pasusa. Ima toga makar kolko kod nas, al ako nađete taku kafanu s takim kelnerom, ondak ste upoznali nas, našu narav, običaje, poštenje, gostoprimstvo, čuli ste sve što treba, jer u kafani se sve zna. Ostalo ćete gledati na slikama kad se vratite kući i kad vas prođe mamurluk. Doćte nam opet na zimu, biće svega posle zabijačke, da probate ondak kako klize špriceri.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...